НАПОМЕНА: Чланак ћемо објавити у ТРИ дела. Ово је први део,а ускоро ћемо објавити и остала два.
Пецање се заснива на подваљивању. Пецарош користи мамац да би сакрио удицу. Риба помисли: „храна“, а добије – омчу. Да је удица била гола, риба никад не би обратила пажњу на њу. Пецарош јој је подвалио!
Исто то су и комунисти урадили са српским народом. Новосадски „договор“ из 1954. године је био оно што је пецарошу прибор за пецање, и имао је своје објављене и своје необјављене циљеве. Објављени циљеви Новосадског „договора“ – „равноправност писама и богатство двоазбучја“ – су мамац који је прикривао удицу, а необјављени циљеви – искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом – су били удица којој је додељена улога да „заврши посао“ – пресловљавање српског народа! Да је удица била гола, српски народ никад не би обратио пажњу на њу. Комунисти су му подвалили!
Године 1844. свет је добио ново техничко средство – Морзеов телеграф. За његово коришћење створена је и нова азбука – Морзеова азбука, коју је њен творац обликовао за потребе свог језика – енглеског – и свог писма – латинског. Свет је са одушевљењем прихватио нову могућност за тренутно слање порука на даљину, али је и одмах увидео ограничења оригиналне Морзеове азбуке – непостојање знакова за бројне гласове из разних језика који нису постојали у енглеском језику, па ни у оригиналној Морзеовој азбуци, па су их разни народи сами створили за потребе својих језика. Тако су Французи израдили Морзеове знаке за своја слова „Ç“, „Ë“, „Ï“; Немци „Ä“, „Ö“, „Ü“, „ß“; Шпанци „Ñ“; Норвежани „Æ“, „Å“, „Ø“; Грци „ξ“, „ψ“, „θ“, „ω“, итд. Наши дедови су одмах увидели да им слова „q“, „w“, „x“ и „y“ нису од користи, а да им недостаје чак 8 слова која у изворној Морзеовој азбуци нису постојала: „ђ“, „ж“, „љ“, „њ“, „ћ“, „ч“, „џ“, и „ш“, па су их сами створили да би могли успешно да користе ново техничко средство. Појавом писаћих машина наши дедови су такође уочили потребу да обезбеде посебне машине са тастатурама за 30 слова српског ћириличног писма, и нису се устручавали да од произвођача у Европи, па чак и у САД наруче такве машине, нити су се произвођачи либили да таквим захтевима изађу у сусрет. Наши дедови ни помишљали нису да им страни производи буду ограничавајући фактор за исправно писање свих слова српског језика. А данас Срби се боје и сопствене сенке, ходају као по јајима кад су у питању рачунари и мобилни телефони, па се боје и да помисле да од произвођача затраже моделе који би могли писати српским ћириличним словима, па преплашени пристају да „врскају“ док пишу туђом азбуком и туђим словима („постовани потросаци“, „одлозено плацанје цековима“, „техницке могуцности“, „Нис“, „Зајецар“, „Курсумлија“). Наследници најсавршенијег писма на свету крај две здраве ноге на силу храмљу, крај два здрава ока на силу чкиље. Без ичијег тражења сами од себе праве богаље. Богаље – добровољце!
Наши дедови се нису плашили сопствене сенке, нису дрхтали пред другима као „кривци“, нису ходали као по јајима, него су – свесни надмоћности свог писма и правописа пред другим језицима – без комплекса тражили и добијали оно што су желели. Америчка фирма „Smith Premier“ је још 1909. године израдила писаћу машину са српским ћириличним словима. У далеком свету произвођач се није либио да изради модел за један мали народ за кога тада тамо нико није ни чуо ни знао. Куриозитет је да је та машина имала посебне дирке за велика, а посебне за мала слова:
Пецање се заснива на подваљивању. Пецарош користи мамац да би сакрио удицу. Риба помисли: „храна“, а добије – омчу. Да је удица била гола, риба никад не би обратила пажњу на њу. Пецарош јој је подвалио!
Исто то су и комунисти урадили са српским народом. Новосадски „договор“ из 1954. године је био оно што је пецарошу прибор за пецање, и имао је своје објављене и своје необјављене циљеве. Објављени циљеви Новосадског „договора“ – „равноправност писама и богатство двоазбучја“ – су мамац који је прикривао удицу, а необјављени циљеви – искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом – су били удица којој је додељена улога да „заврши посао“ – пресловљавање српског народа! Да је удица била гола, српски народ никад не би обратио пажњу на њу. Комунисти су му подвалили!
Године 1844. свет је добио ново техничко средство – Морзеов телеграф. За његово коришћење створена је и нова азбука – Морзеова азбука, коју је њен творац обликовао за потребе свог језика – енглеског – и свог писма – латинског. Свет је са одушевљењем прихватио нову могућност за тренутно слање порука на даљину, али је и одмах увидео ограничења оригиналне Морзеове азбуке – непостојање знакова за бројне гласове из разних језика који нису постојали у енглеском језику, па ни у оригиналној Морзеовој азбуци, па су их разни народи сами створили за потребе својих језика. Тако су Французи израдили Морзеове знаке за своја слова „Ç“, „Ë“, „Ï“; Немци „Ä“, „Ö“, „Ü“, „ß“; Шпанци „Ñ“; Норвежани „Æ“, „Å“, „Ø“; Грци „ξ“, „ψ“, „θ“, „ω“, итд. Наши дедови су одмах увидели да им слова „q“, „w“, „x“ и „y“ нису од користи, а да им недостаје чак 8 слова која у изворној Морзеовој азбуци нису постојала: „ђ“, „ж“, „љ“, „њ“, „ћ“, „ч“, „џ“, и „ш“, па су их сами створили да би могли успешно да користе ново техничко средство. Појавом писаћих машина наши дедови су такође уочили потребу да обезбеде посебне машине са тастатурама за 30 слова српског ћириличног писма, и нису се устручавали да од произвођача у Европи, па чак и у САД наруче такве машине, нити су се произвођачи либили да таквим захтевима изађу у сусрет. Наши дедови ни помишљали нису да им страни производи буду ограничавајући фактор за исправно писање свих слова српског језика. А данас Срби се боје и сопствене сенке, ходају као по јајима кад су у питању рачунари и мобилни телефони, па се боје и да помисле да од произвођача затраже моделе који би могли писати српским ћириличним словима, па преплашени пристају да „врскају“ док пишу туђом азбуком и туђим словима („постовани потросаци“, „одлозено плацанје цековима“, „техницке могуцности“, „Нис“, „Зајецар“, „Курсумлија“). Наследници најсавршенијег писма на свету крај две здраве ноге на силу храмљу, крај два здрава ока на силу чкиље. Без ичијег тражења сами од себе праве богаље. Богаље – добровољце!
Наши дедови се нису плашили сопствене сенке, нису дрхтали пред другима као „кривци“, нису ходали као по јајима, него су – свесни надмоћности свог писма и правописа пред другим језицима – без комплекса тражили и добијали оно што су желели. Америчка фирма „Smith Premier“ је још 1909. године израдила писаћу машину са српским ћириличним словима. У далеком свету произвођач се није либио да изради модел за један мали народ за кога тада тамо нико није ни чуо ни знао. Куриозитет је да је та машина имала посебне дирке за велика, а посебне за мала слова:
Једна америчка гаража и данас чува примерак из 1909. године.
Писаће машине са српском ћирилицом производили су и „Imperial“, „Andard“, „Frolio“, „AEG“, „Underwood“, „Olympia“ и други страни и домаћи произвођачи.
Одмах после преузимања власти у Југославији после II светског рата, комунисти, међу којима су главну реч водили Хрвати и Словенци Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић – бивши поданици Аустро-Угарске одгојени на нетрпељивости према српској ћирилици као својству православља – кренули су у искорењивање ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. У току II светског рата четнички и партизански радио-телеграфисти у Морзеовој азбуци користили су српску ћирилицу са 30 знакова, што су научили на обуци још у Краљевини Југославији. Једна од првих одлука комунистичких власти у Југославији је била избацивање српске ћирилице из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије и њено замењивање „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме је учињена двострука штета. Онемогућено је исправно писање Морзеовом телеграфијом и радио-телеграфијом на било ком од југословенских језика („Цеститам Бозиц“, „Срецно венцанје“, „Стизем у цетвртак“), и смањена је могућност успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер нам је уместо дотадашњих 30, на располагању остало само 26 знакова. Такве штете су свесно прихватане, само да би се постигао „узвишени циљ“ – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом.
После I светског рата у српској штампи је објављена изјава госпође Ружице Петровић – Црепић, телеграфисте на крагујевачкој пошти која је примила аустро-угарски телеграм објаве рата Србији 1914. године:
„У оно доба управник п. т. станице био је г. Влада Димитријевић, а шеф телеграфа Врховне команде, који је од г. Димитријевића преузео управу телеграфском станицом, био је покојни Марко Протић. У тренутку кад је телеграфиста из Београда објавио крагујевачком телеграфу овај телеграм, питало се: који од нас, крагујевачких телеграфиста, најбоље прима на слух телеграме писане латиницом; нека се тај јави да прими један телеграм који садржи објаву рата Србији... Сви смо претрнули од страха и узбуђења, настао је тајац и ја сам сама пошла ка тастеру – и села за апарат“.
У Кнежевини Србији, Краљевини Србији и Краљевини Југославији Морзеова телеграфија је имала 30 знакова за 30 гласова српског ћириличног писма. Телеграфисти и радио-телеграфисти су обучавани
да за потребе веза саиностранством примају и предају и слова латинске абецеде (не хрватске латинице!). Зато госпођа Ружица и каже:
„Који од нас телеграфиста најбоље прима на слух телеграме писане латиницом“...
Одмах по преузимању власти и самовољном усељавању у краљев дворац, шлосер (машинбравар), аустријски ђак, је самовољно избацио из Морзеове телеграфије српску ћирилицу и заменио је латинском абецедом. Данас више не постоји Србин који зна Морзеове знаке за слова "ж", "ш", "ч", "ћ", "ђ", "љ", "њ", "џ".
Даљим развојем технике, Срби су по инерцији пристајали да живе без тих слова и у телепринтерима, рачунарима, мобилним телефонима, на телетексту на ТВ. Срби данас жању оно што им је шлосер посејао: хрватску латиницу сматрају за "српску латиницу", а своју ћирилицу су напустили, па „врскају“, крај две здраве ноге на силу храмљу.
Одмах после преузимања власти у Југославији после II светског рата, комунисти, међу којима су главну реч водили Хрвати и Словенци Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић – бивши поданици Аустро-Угарске одгојени на нетрпељивости према српској ћирилици као својству православља – кренули су у искорењивање ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. У току II светског рата четнички и партизански радио-телеграфисти у Морзеовој азбуци користили су српску ћирилицу са 30 знакова, што су научили на обуци још у Краљевини Југославији. Једна од првих одлука комунистичких власти у Југославији је била избацивање српске ћирилице из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије и њено замењивање „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме је учињена двострука штета. Онемогућено је исправно писање Морзеовом телеграфијом и радио-телеграфијом на било ком од југословенских језика („Цеститам Бозиц“, „Срецно венцанје“, „Стизем у цетвртак“), и смањена је могућност успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер нам је уместо дотадашњих 30, на располагању остало само 26 знакова. Такве штете су свесно прихватане, само да би се постигао „узвишени циљ“ – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом.
После I светског рата у српској штампи је објављена изјава госпође Ружице Петровић – Црепић, телеграфисте на крагујевачкој пошти која је примила аустро-угарски телеграм објаве рата Србији 1914. године:
„У оно доба управник п. т. станице био је г. Влада Димитријевић, а шеф телеграфа Врховне команде, који је од г. Димитријевића преузео управу телеграфском станицом, био је покојни Марко Протић. У тренутку кад је телеграфиста из Београда објавио крагујевачком телеграфу овај телеграм, питало се: који од нас, крагујевачких телеграфиста, најбоље прима на слух телеграме писане латиницом; нека се тај јави да прими један телеграм који садржи објаву рата Србији... Сви смо претрнули од страха и узбуђења, настао је тајац и ја сам сама пошла ка тастеру – и села за апарат“.
У Кнежевини Србији, Краљевини Србији и Краљевини Југославији Морзеова телеграфија је имала 30 знакова за 30 гласова српског ћириличног писма. Телеграфисти и радио-телеграфисти су обучавани
да за потребе веза саиностранством примају и предају и слова латинске абецеде (не хрватске латинице!). Зато госпођа Ружица и каже:
„Који од нас телеграфиста најбоље прима на слух телеграме писане латиницом“...
Одмах по преузимању власти и самовољном усељавању у краљев дворац, шлосер (машинбравар), аустријски ђак, је самовољно избацио из Морзеове телеграфије српску ћирилицу и заменио је латинском абецедом. Данас више не постоји Србин који зна Морзеове знаке за слова "ж", "ш", "ч", "ћ", "ђ", "љ", "њ", "џ".
Даљим развојем технике, Срби су по инерцији пристајали да живе без тих слова и у телепринтерима, рачунарима, мобилним телефонима, на телетексту на ТВ. Срби данас жању оно што им је шлосер посејао: хрватску латиницу сматрају за "српску латиницу", а своју ћирилицу су напустили, па „врскају“, крај две здраве ноге на силу храмљу.