НАПОМЕНА: Чланак ћемо објавити у ТРИ дела. Ово је други део,а ускоро ћемо објавити и трећи. Први део можете наћи овде.
Можемо слободно рећи да је за комунистичку власт искорењивање српске ћирилице било међу задацима са приоритетом, попут национализације великих приватних предузећа, фабрика и црквене имовине; попут суђења ратним злочинцима, домаћим издајницима и сарадницима окупатора, итд. Наравно, искорењивање српске ћирилице никада није јавно саопштавано као циљ, него је спровођено прикривено, заоденуто у обланду „остваривања националне равноправности“ и клицања „братству и јединству“. Тек у јануару 2011. године наш сународник који 40 година живи у иностранству је открио једну америчку магистарску тезу, извештај ЦИЕ о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Armstrong, “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito - Stalin Split 1948-1950. (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitst ... /1/etd.pdf) – стр. 148), из које се види да је комунистичка власт већ на самом почетку свог „мандата“ имала у плану истребљење српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом:
Агент ЦИА-е препричава разговор између америчког амбасадора у Југославији Џорџа Алена и југословенског министра културе:
„У то време Џорџ Ален ме је једног дана замолио да преводим министру културе. Рекао је: „Зашто, ако већ желите да раскинете с Русијом, не назначите да ће школовање бити и на ћирилици и на латиници, и постепено искључујете ћирилицу да покажете да сте начинили тај раскид“? Он је на то рекао: "У извесном смислу, ми то и чинимо. Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ То је указало на његов дугорочан приступ овом проблему“.
Дакле, мамац је „учење и ћирилице и латинице“, а удица је – постепено искључивање ћирилице! Министар је добро рекао: „Осигуравамо да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари“… Да ли је свако детенаучило и ћирилицу, то се могло видети у Хрватској, као и у хрватским деловима Босне и Херцеговине…
Године 1954. комунистичке власти су задале најснажнији ударац српској ћирилици обзнањивањем Новосадског „договора“. Када данас видимо шта је иза себе оставио тај „договор“ (необјављени циљеви – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом), а за шта се пред народом издавао (објављени циљеви – „равноправност писама и богатство двоазбучја“), ја тај „договор“ називам Новосадско – домунђавање! Дакле, договор иза леђа народа.
Документ је народу приказан као „договор књижевника и лингвиста“, који су се у јавности и појавили као његови потписници. Међутим, књижевници и лингвисти су овде били само декор у представи за јавност, и употребљени су да својим звучним именима послуже као пропаганда онима који су стварно стајали иза ове подвале, онима који су иза завесе повлачили конце и били њени стварни наручиоци и наредбодавци – највишем државном и политичком руководству! Ево како је хрватска страна забележила за своје потомство улогу државних власти у организовању тог „договора“, а што је српска страна кукавички – прећутала:
„Poslije završene Ankete, zapravo preslikane Ankete Jovana Skerlića iz 1912., održan je pod visokim pokroviteljstvomministra unutarnjih poslova Aleksandra Rankovića zvanog Leka sastanak na kojem je zaključeno kako je jezik Hrvata, Srba i Crnogoraca jedan jezik, pa je i književni koji se razvio oko dva središta, Zagreba i Beograda, jedinstven s dva izgovora: ijekavskim i ekavskim, da je u nazivu jezika u službenoj upotrebi nužno istaknuti oba njegova dijela (i hrvatski i srpski), da su ravnopravna oba izgovora (ijekavski i ekavski) i oba pisma (latinica i ćirilica), da je potrebno izraditi priručni rječnik hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog književnog jezika, terminološke rječnike i zajednički pravopis.
Na temelju tih zaključaka izrađen je zajednički pravopis koji je 1960. Matica hrvatska izdala ijekavski i latinicom pod naslovom Pravopis hrvatskosrpskog književnog jezika s pravopisnim rječnikom, a Matica srpska ekavski i ćirilicom pod naslovom Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika sa pravopisnim rečnikom.
U "Novosadskom" pravopisu stoje potpisnici Novosadskoga dogovora, prešućujući ogradu Stjepana Ivšića (jednog od najuglednijih hrvatskih jezikoslovaca), koji je svoj potpis uvjetovao time da Novosadski dogovor neće poslužiti potiskivanju ijekavsko-štokavskoga i latinice u javnoj uporabi“.
„Дрш'те лопова“! Ившићу је било важно да укаже на замишљену, претпостављену могућност да „равноправност писама“ доведе до потискивања латинице од стране ћирилице, а што је примена у пракси тог „договора“ довела баш до обрнуте ситуације, то ни Ившића, ни било ког другог потписника није занимало. Тако је то код сваке подвале.
Дакле, прави налогодавац овог „договора“ је државна власт – машинбравар Броз и кројач Александар Ранковић (лингвисти у кожним мантилима!) – а књижевници су само послушно одиграли своју улогу у представи за јавност. Занатлије су академицима и докторима наука „објасниле“ шта то они треба да се „договоре“! Шта су Александар Белић, Иво Андрић и Милутин Миланковић веровали да потписују, а шта су стварно потписали, показало је касније спровођење овог „договора“ у пракси и последице његовог спровођења. Већ на самом почетку примене Новосадског „договора“, већ приликом његовог обзнањивања у јавности, показало се шта је његов прави циљ: не „равноправност писама и богатство двоазбучја“, него искорењивање ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! „Матица хрватска“ је потписивање тог „договора“ објавила, наравно, на хрватској латиници, а „Матица српска“, наравно – на хрватској латиници, чиме су и једна и друга показале да су схватиле шта им је домаћи задатак. Касније спровођење одлука Новосадског „договора“ ишло је следећим редом:
- Телепринтери у војсци, на Пошти и по предузећима су имали искључиво латинске тастатуре, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћирилице.
- Телевизија Београд је првих 20 година свог постојања, од 1958 – 1978. године, користила искључиво хрватску латиницу у својим програмима, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. Бројне генерације српског народа су рођене и одрасле а да на телевизији нису виделе ни једно ћирилично слово, што је код њих већ створило „стечени рефлекс“ да је ћирилица „застарело, превазиђено и за савремену технику неупотребљиво писмо“.
- До 1961. године регистарске таблице на возилима су означавале републике: S = Словенија, H = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија и М = Македонија, што значи да су чак 4 републике имале ћириличне регистарске таблице, а од 1961. године таблице су означавале градове, и све су само на латиници.
- Без остављања писаних трагова, чак и без телефонских разговора, само у личним сусретима републичких, среских, градских и општинских секретара Партије, усменим путем „у четири ока“ преношена су наређења власти о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина, па чак и најновијих, и њиховом склањању у подруме, магацине, складишта, буџаке за прибор чистачицâ и сабиралишта секундарних сировина (отпаде), и забрани њихове даље производње и увоза. У употреби су остале само латиничне машине. Сва документа која су грађани добијали од државе била су писана искључиво латиницом, што је додатно проширивало обим „стеченог рефлекса“.
- У продавницама, етикете на индустријским производима биле су искључиво на латиници, што је у доброј мери код грађана уздрмало и њихово сећање на ћирилицу.
- Појава рачунара, који су дуго имали искључиво енглески језик, меније и латинска слова, код грађана је готово запечатила њихов интерес за ћирилицу.
- Кад су се појавили мобилни телефони, који као и рачунари нису имали ћириличне исписе нити могућност слања СМС порука на ћирилици, грађани то више нису ни примећивали, јер је „условни рефлекс“ већ био потпуно формиран.
- У Југословенској Народној Армији, оружаним снагама бивше ФНРЈ и СФРЈ, у прописима је важила „равноправност писама“, а која је у пракси изгледала овако:
- У војном школству: уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница.
- У војној администрацији: личне карте, сва документација, обрасци, формулари, партијске, здравствене књижице, дозволе за излазак у град, техничке књижице за оружја, оруђа, возила и инжењеријске машине – искључиво латиница.
- Предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставице „Најбољи возач“, заставице „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница.
- У војно-филмском центру „Застава филм“: сви документарни, наставни и играни филмови – искључиво латиница, итд до последње поре живота у тој војсци, чиме је половина српског становништва (мушкарци) већ била припремљена за живот без ћирилице. Једина ћирилица у тој „равноправности писама“ у војсци била је на писмима родитељâ војницима, јер је то једино место где ЈНА није у свом спровођењу одлука Новосадског „договора“ могла да изда команду „на десно равнајс“, и једино су војнички родитељи имали стварну слободу избора писма.
Ћириличне регистарске таблице до 1961. г.