Огорчен положајем ћирилице у српском друштву ХХI стољећа, као и схватањем, поимањем и третирањем већине Срба према њој, одлучио сам да направим један кратки историјски пресјек у коме ћу предочити шта је ћирилица значила нашим прецима, а на шта смо је ми свели.
Вратићу се тек неколико стотина година уназад, почевши са чувеним Бенјамином Калајем. Калај је био аустроугарски министар финансија крајем XIX и почетком XX стољећа. До 1903. године (година његове смрти) обављао је дужност управитеља Босне и Херцеговине. Он је имао идеју стварања једне и јединствене нације у БиХ, која би се звала босанска. За остваривање ове идеје требало је Србе у Босни и Херцеговини убиједити да они више нису Срби. Пошто се Срби, наравно, нису дали прогласити нечим што нису, Калај је одлучио да примијени метод који употребљавају велике земље онда када мали и слободоумни народи не желе да се покоре њиховој вољи, а он (метод) се зове сила. Осмишљен је план на основу ког ће Срби постепено постати тзв. Босанци, а први дио насилног плана и његовог спровођења односио се на, ни мање ни више него, ћирилицу. Калај је забранио употребу ћирилице у Босни и Херцеговини. То је први отворени прогон ћирилице у савременој историји српског народа. Јасно је да је Калај схватио да ће Срби престати да буду Срби тек онда када престану да користе ћирилицу.
Иако тежак, Калајев прогон ћирилице није био једини на територији Аустроугарске. Када је Црна Гора окупирана од стране ове велесиле, по хитном поступку је почело спровођење реформе школства и на тај начин започет један нови рат-културолошки. Нова, окупаторска, власт одлучила је да у црногорским школама забрани српске јуначке пјесме и ћирилицу.
Четрнаест учитеља из Бјелопавлића одлучно је одбило да ћирилицу замјене латиницом. Своје незадовољство, 14 учитеља показало је подношењем отказа на службу, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд. Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. године, образложили су овако: „Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо анационални. Да бисмо остали досљедни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност“.
Након више од два мјесеца, изречене су им пресуде, заједно са још три „подстрекача“ – правника. Овом бунту младих учитеља претходило је неколико састанака, на којима су старији учитељи били против било каквог отпора, док су млађи јасно и директно устали против прогона српске ћирилице и српских јуначких пјесама. Већина њих завршило је у мађарским логорима, у којима су неки од њих и скончали свој живот.
Међутим, најгори, највећи и најжешћи прогони ћирилице тек су се спремали. У свијету је увелико отпочео Други свјетски рат. Десетог дана мјесеца априла 1941. године формирана је Независна Држава Хрватска. На њено чело стао је усташки поглавник Анте Павелић. Већ петнаест дана након формирања ове, у сваком смислу, геноцидне творевине донесен је Закон о забрани ћирилице. Тако је 25. априла 1941. године отпочео прогон ћирилице, а на тај начин и српског живља у новоформираној фашистичко-нацистичкој држави марионетског карактера.
Павелићу је, баш као и Калају прије педесетак годинa, било потпуно јасно да ће нестанак ћирилице подразумијевати и нестанак српског народа. Наравно, Павелић се, осим преко ћирилице, потрудио да Србе уклони и на друге начине...
Треба овдје поменути и Светог Петра, митрополита сарајевског, чија смрт је директно узроковала одбраном ћирилице. Када су му усташе наредиле да сви свештеници преслове печате црквених општина на ћирилично писмо, митрополот је одговорио: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога, рат још увијек није готов.“ Након овог епохалног одговора, митрополит је ухапшен и убијен. За свете кости, не зна му се ни данас!
Занимљиво је и поражавајуће и то да је чак и Бугарска (која је окупирала Македонију, јужну и источну Србију) забрањивала српску ћирилицу, иако је писмо Бугара такође ћирилица. Они су допуштали бугарску, али не и српску ћирилицу. Њихов циљ је био да Срби постану Бугари, а то ће постати тако што ће им одузети њихову ћирилицу.
Иако би сваки други народ поклекнуо пред свим искушењима и бурама које су сваким даном све више и јаче надирале, српски народ то није допустио. Сачувао је своје писмо и љубоморно га чувао у своме снажном срцу и пространој души...
Али онда је дошла 1954. година. Створена је комунистичка Југославија. Завладало је братство и јединство. Сви су Југословени. Сви говоре истим језиком. Назвали су га српско-хрватски. Међутим, тај језик треба и да се пише. Без дилеме, српски језик се пише ћирилицом, а тзв. хрватски латиницом, али којим се онда писмом пише српско-хрватски језик. У времену безнађа и нелогичности, једини логичан закључак би био: оба писма подједнако. Како би се разријешило и то питање, у Новом Саду се састаје велики број тадашњих лингвиста, књижевника, писаца и свих осталих који су на било који начин могли дати свој допринос у развоју братства и јединства, али и новог - српско-хрватског језика. Одлучено је да тај језик једнако познаје и користи оба писма – и ћирилицу и латиницу. Овај догађај у историји је познат као „Новосадски договор“.
Међутим, теорија и пракса су два потпуно различита појма, како у свим, тако и у овом случају. У пракси, латиница је врло брзо потиснула ћирилицу. Док су залуђени српски Југословени имали невидљиви повез на очима а ћирилицу потпуно избацили из својих мисли, неко горе (не мислим на Бога) замијенио је ћириличне писаће машине латиничним, израдио нове печате и поставио нове натписе. Вјероватно подведене као новости и обнова, све ове промјене десиле су се неопажено у оку обичног Србина.
Та жестока амнезија и неодспавани сан у српског народа траје до данас. Иако је 90-их година прошлог тисућљећа дошло до поновног (ко зна којег по реду) националног буђења српског народа, о ћирилици није мислио нико. Шта више, њени прогони су се наставили и даље. Тако имамо примјер Хрватске у којој се и данас лупају табле са ћириличним натписима, без обзира што исту ту ћирилицу гарантује Устав исте те Хрватске. Али хајде, ипак је то Хрватска са којом смо прије нешто више од 20 година ратовали. Јесте то сада европска земља модерних, европских и демократских начела и схватања, али ето...
Ипак, оно што чуди, изненађује, па чак и запрепашћује сваког нормалног човјека јесте то што ћирилица доживљава прогон и у Црној Гори. Истој оној Црној Гори у којој је за ћирилицу страдало 14 учитеља. Међутим, поставља се питање ко то сада прогони ћирилицу када Аустроугарске одавно нема, Независној Држави Хрватској је истекао рок, а Бугарска је далеко. Одговор се крије у једном имену: Мило! И молим читаоце да ово не схвате као политичку пристрасност или нешто слично, већ само и искључиво као реално сагледавање чињеничног стања. Ћирилицу у Црној Гори прогоне Мило Ђукановић и његови шегрти, а сви заједно су слуге неких већих, јачих и моћнијих господара. Не желим да се у овом писању дотичем политике, али „ко има очи да види, нека види“. То није мијешање у политику, то је чињеница. То је истина, а неко је мора рећи гласно. Власт у Црној Гори измислила је црногорски језик, па онда и црногорско писмо. Не само да исмијавају појам језика, већ без трунке срама и отворено промовишу такву смијурију. Због одбијања учешћа у таквој циркуској представи, односно због противљења протјеривању ћирилице и увођења неког новог писма и неког новог језика, 29 професора српског језика и књижевности из Херцег Новог и Никшића остало је без посла. Само зато што су у датом моменту рекли да су Срби који своје име и презиме пишу ћириличним писмом, а изговарају српским језиком.
Сада треба подсјетити да исти тај режим свим силама настоји створити неку нову нацију коју они називају црногорском, а српску проглашавају непостојећом у Црној Гори. Њихов циљ је да Срби постану „Црногорци“. И малом дјетету је јасно да они тај план спроводе. Међутим, опет се враћамо на начин на који спроводе своју идеју. Исти је баш као и код Калаја, Аустроугара у Црној Гори, Павелића, Бугара у Србији и Македонији...Уништити ћирилицу да би уништили Србе. То је начин!
Што се тиче Србије, позваћу је да се дозове, да се дозове памети које јој није још много преостало. Нека обнове читање и онда прочитају свој Устав. Прије свега члан 10. Ако не знају, прочитаћу им ја, а ко жели, може да добије и бесплатне часове читања и писања.
Наравно, увијек има изузетака.
Јасно је да Срба не може и неће бити без ћирилице!
Молим вас, драги читаоци, да ми опростите због оштрине која је присутна и примјетна у тексту, као и због субјективности и пристрасности, али ја о ћирилици једноставно не могу да пишем равнодушно.