Јебеш школске задаће и имбецилне ноћне графите, јебеш то што неки мали провинцијалац из Загорја не зна написати ћирилично слово „Л“, или што балави билмез из главашке младежи не уме да напише обично ћирилично „И“: проблем је кад то једно јебено „и“ не могу савладати ни врхунски хрватски обавјештајци.
Спољни зид православног гробља „Света Ана“ у Осијеку (Хрватска)
Прије пар година, усред оне баруфе (гужве) с ћириличним плочама у Вуковару, београдске су новине слатко се наслађујући објавиле вриједан хисторијски (историјски) документ: факсимил задаће из једне загребачке школе, школска година 1936/37, са „слободним саставком“ (састав-писмени рад) на тему „Мој разред“, написаним на готово перфектној ћирилици, учитељевом оцјеном 4 за правопис, те 5 за рукопис, и доље у дну потписом ученика, лијепим ћириличним красописом (краснопис) – „Фрањо Туђман“.
Био би четрнаестогодишњи Фрањо добио петицу и за правопис, да није мало бркао „тврдо ч“ и „меко ћ“ – „У нашем разреду имаде 47 ућеника, имаде нас сиромашнијих и имучнијих, али међу нама нема разлике“, писао је дјечак из Трговишћа свој дјечји сан о хрватском заједништву и докидању разлика између „ч“ и „ћ“ – и да није упорно, цијели саставак, слово „Л“ писао латиницом. Сву је азбуку, ето, савладао, само ћирилично „Л“, оца му оног хромог јебем, што у буквару изгледа попут капларског чина на еполети краљевског подофицира, није мали Фрањо никако могао да превали преко плајваза.
Па питајте Фрању Туђмана – који је с четворком из ћирилице, у инат капларском „Л“, равно из школе завршио међу партизанским капларима, из каплара међу југославенским генералима, па из генерала међу хрватским Врховницима – треба ли у школи учити ћирилицу: Туђмана питајте, како оно, „што ће хрватској младежи у животу српска ћирилица?“
Не би се, наиме, да је у школи учила ћирилицу, данашња хрватска младеж (омладина) срамотила као што се спектакуларно осрамотила прошлог тједна (прошле седмице), кад је – у тајној мисији компромитације оне шачице преосталих осјечких Срба – на зиду гробља Свете Ане у Осијеку спрејом намрчила четири С, додавши на ћирилици „Ово је Србија“ и „Клат ћемо Хрвате“. Не би им, да су учили српски, слово „И“ у ћириличној „Србији“ било написано перфектном латиницом, нити би им футур глагола „клати“ у првом лицу множине, умјесто српског „клаћемо“, испао на перфектном хрватском – „клат ћемо“.
Сва је срећа тако испала да је главашкој младежи нестало спреја, јер би мало ниже на зиду остао лијепом ћирилицом исписан и потпис „Делије Црвена звијезда БГ“.
Само пет ријечи, у свему двадесет пет слова, од којих свега десет ћириличних, имали су тупави осјечки провокатори исписати на српском језику и ћириличном писму, и успјели су у тих пет ријечи направити чак двије кардиналне – добро, епископалне – грешке. Квргава капларска ћирилица, оца јој онога хромог јебем, малим Хрватима једноставно не иде. Добро, можда сам мало престрог – у Карађорђевићевој Југославији, рецимо, за тај би писмени саставак (састав-писмени рад) добили четворку из граматике, петицу из крас(н)описа и похвалу разредног из залагања – али у независној и сувереној Републици Хрватској од Туђманових се „ућеника“ с правом очекује више: барем, сложит ћете се, да нас не срамоте.
Овако, не може их човјек послати нити да ишарају двије четничке пароле по зидовима, а камоли у неку праву диверзантску акцију. Не смијем, ево, ни помислити што би испало да су добили какав високо повјерљив задатак, мало озбиљнији од шарања графита.
Да смијем тако нешто помислити, не бих се сјетио осамдесет година старог Туђмановог саставка, већ управо таквог једног супертајног задатка, што га је у оно славно љето 1995. Шушково Министарство обране додијелило свом Одјелу за специјални рат, гремију мозгова и самом скорупу (јело од млијека) хрватске обавјештајне интелигенције, на челу с генералом Иваном Тољем, контраадмиралом Давором Домазетом Лошом и бригадиром Маркицом Ребићем. Уочи војно-редарствене операције (злочиначке операције) „Олуја“ речени (поменути) је Одјел од Врховника и министра добио строго повјерљиви задатак: да састави и одштампа тобожњи летак којим би командант Главног штаба Српске војске Крајине, генерал-пуковник Миле Мркшић, „због напада усташке војске“ наредио тобожњу евакуацију „целокупног цивилног становништва“ у смјеру Книн – Плавно – Личка Калдрма.
Операција је, да скратим причу, изведена управо савршено, врхунски оперативци и агенти Одјела за специјални рат при МОРХ-у израдили су ћирилични летак на перфектном српском, стани па гледај, са све грбом Републике Српске Крајине, потписом Миле Мркшића и печатом Министарства одбране РСК: да се жив човек, друг и старешина усере како је добро испао. Хрватско ратно зракопловство (ваздухопловство) тих је коловошких (августовских) дана над Крајином бацало „Мркшићев летак“ с позивом на бијег, а Туђман је преко телевизије и радија оним надахнутим шантићевским прогласом позивао Србе да остану овдје, јер сунце српског неба неће гријат ко што ово грије. Толико је добро летак испао да га је коју годину касније, што да вам причам, обрана (одбрана) Анте Готовине у Хагу показивала часном суду као доказ да су се Срби у Хрватској етнички самоочистили.
И био би сјајан доказ, реч да би рекел и српски сељак у Плавном и госпон тужитељ у Хагу, да се у дну летка, у тобожњем штамбиљу Министарства одбране РСК, у ријечи „Министарство“ чак три узастопна слова, „и“, „н“, па опет „и“, нису поткрала исписана на – перфектној латиници!
Схваћате? Јебеш школске задаће и имбецилне ноћне графите, јебеш то што неки мали провинцијалац из Загорја не зна написати ћирилично слово „л“, или што балави билмез из главашке младежи не уме да напише обично ћирилично „и“: проблем је кад то једно јебено „и“, једно од укупно двадесетак ћириличних графема различитих од латиничних, не могу савладати ни врхунски хрватски обавјештајци. Кад се таква једна почетничка грешка не догоди у школској задаћници на тему „Мој разред“, кад се таква прочетничка грешка не поткраде на гробљанском зиду на тему „Моја отаџбина“, већ у супертајној контраобавјештајној ратној операцији – у летку који је, од оперативаца и шефова у подруму Одјела за специјални рат до гремија мозгова у Вијећу за обрану и националну сигурност на Пантовчаку, видјело барем педесет пари очију – живо је и необјашњиво чудо, озбиљно вам кажем, да је Хрватска уопће побиједила у рату.
Можете ли, молим вас, замислити каква је козмичка (космичка) тупеж стајала с друге стране фронта, кад ју је у пар дана помела војска чији најобученији и најизврснији мужеви, од тајне агентуре до врховне командантуре, не знају научити двадесетак јебених слова? Можете ли, рецимо, уопће замислити у што би се изродило да такви контраобавјештајни генији у склопу хрватског контингента у НАТО-у добију тајни задатак израде тобожњих летака са, шта ја знам, наређењем калифа Багдадија о евакуацији цивилног становништва? Сумњичаво би калифови свети ратници вртјели у рукама летак с лијепим калиграфским печатом Исламске државе на арапском, са све великим почетним словом „И“ на, јасно, перфектној латиници.
- А зашто је велико латинично „И“ на крају? - упитао би збуњени НАТО-ов генерал.
- Није на крају - надмоћно би се глупом Амеру насмијао искусни ветеран Туђманова Одјела за специјални рат. - Арапи пишу здесна налијево.
Таква је, ето, сушта хрватска војна и обавјештајна памет, па чему се онда чудити кад ћирилично слово „и“, а камоли српски футур први, не знају писати приштави и крезави агенти осјечких кафића с два разреда средње пољопривредне, тајни агенти специјалног рата против славонских Срба, функционално неписмени и на хрватском, а камоли на српском. Ако и јест прерано за ћирилицу у хрватским школама, то је само зато што би прије тога у наставне програме требало увести латиницу.
Смијали сте се, наиме, ректору Загребачког свеучилишта (универзитета) Дамиру Борасу кад је оно почетком ове године мртав озбиљан поручио тадашњем премијеру – сјетит ћете га се можда, Тихомир Орешковић се звао – да размисли о увођењу ћирилице у наставне програме, али не бисмо данас тако глупо губили у специјалном рату да нам је младеж у школи учила ћирилицу.
Сви би истински хрватски домољуби (патриота) морали стога знати тих јебених двадесетак слова: за петицу из граматике и красописа сваки би мали усташа морао стотину пута на зиду исправно ћирилицом написати „Клаћемо Хрвате“.
Био би четрнаестогодишњи Фрањо добио петицу и за правопис, да није мало бркао „тврдо ч“ и „меко ћ“ – „У нашем разреду имаде 47 ућеника, имаде нас сиромашнијих и имучнијих, али међу нама нема разлике“, писао је дјечак из Трговишћа свој дјечји сан о хрватском заједништву и докидању разлика између „ч“ и „ћ“ – и да није упорно, цијели саставак, слово „Л“ писао латиницом. Сву је азбуку, ето, савладао, само ћирилично „Л“, оца му оног хромог јебем, што у буквару изгледа попут капларског чина на еполети краљевског подофицира, није мали Фрањо никако могао да превали преко плајваза.
Па питајте Фрању Туђмана – који је с четворком из ћирилице, у инат капларском „Л“, равно из школе завршио међу партизанским капларима, из каплара међу југославенским генералима, па из генерала међу хрватским Врховницима – треба ли у школи учити ћирилицу: Туђмана питајте, како оно, „што ће хрватској младежи у животу српска ћирилица?“
Не би се, наиме, да је у школи учила ћирилицу, данашња хрватска младеж (омладина) срамотила као што се спектакуларно осрамотила прошлог тједна (прошле седмице), кад је – у тајној мисији компромитације оне шачице преосталих осјечких Срба – на зиду гробља Свете Ане у Осијеку спрејом намрчила четири С, додавши на ћирилици „Ово је Србија“ и „Клат ћемо Хрвате“. Не би им, да су учили српски, слово „И“ у ћириличној „Србији“ било написано перфектном латиницом, нити би им футур глагола „клати“ у првом лицу множине, умјесто српског „клаћемо“, испао на перфектном хрватском – „клат ћемо“.
Сва је срећа тако испала да је главашкој младежи нестало спреја, јер би мало ниже на зиду остао лијепом ћирилицом исписан и потпис „Делије Црвена звијезда БГ“.
Само пет ријечи, у свему двадесет пет слова, од којих свега десет ћириличних, имали су тупави осјечки провокатори исписати на српском језику и ћириличном писму, и успјели су у тих пет ријечи направити чак двије кардиналне – добро, епископалне – грешке. Квргава капларска ћирилица, оца јој онога хромог јебем, малим Хрватима једноставно не иде. Добро, можда сам мало престрог – у Карађорђевићевој Југославији, рецимо, за тај би писмени саставак (састав-писмени рад) добили четворку из граматике, петицу из крас(н)описа и похвалу разредног из залагања – али у независној и сувереној Републици Хрватској од Туђманових се „ућеника“ с правом очекује више: барем, сложит ћете се, да нас не срамоте.
Овако, не може их човјек послати нити да ишарају двије четничке пароле по зидовима, а камоли у неку праву диверзантску акцију. Не смијем, ево, ни помислити што би испало да су добили какав високо повјерљив задатак, мало озбиљнији од шарања графита.
Да смијем тако нешто помислити, не бих се сјетио осамдесет година старог Туђмановог саставка, већ управо таквог једног супертајног задатка, што га је у оно славно љето 1995. Шушково Министарство обране додијелило свом Одјелу за специјални рат, гремију мозгова и самом скорупу (јело од млијека) хрватске обавјештајне интелигенције, на челу с генералом Иваном Тољем, контраадмиралом Давором Домазетом Лошом и бригадиром Маркицом Ребићем. Уочи војно-редарствене операције (злочиначке операције) „Олуја“ речени (поменути) је Одјел од Врховника и министра добио строго повјерљиви задатак: да састави и одштампа тобожњи летак којим би командант Главног штаба Српске војске Крајине, генерал-пуковник Миле Мркшић, „због напада усташке војске“ наредио тобожњу евакуацију „целокупног цивилног становништва“ у смјеру Книн – Плавно – Личка Калдрма.
Операција је, да скратим причу, изведена управо савршено, врхунски оперативци и агенти Одјела за специјални рат при МОРХ-у израдили су ћирилични летак на перфектном српском, стани па гледај, са све грбом Републике Српске Крајине, потписом Миле Мркшића и печатом Министарства одбране РСК: да се жив човек, друг и старешина усере како је добро испао. Хрватско ратно зракопловство (ваздухопловство) тих је коловошких (августовских) дана над Крајином бацало „Мркшићев летак“ с позивом на бијег, а Туђман је преко телевизије и радија оним надахнутим шантићевским прогласом позивао Србе да остану овдје, јер сунце српског неба неће гријат ко што ово грије. Толико је добро летак испао да га је коју годину касније, што да вам причам, обрана (одбрана) Анте Готовине у Хагу показивала часном суду као доказ да су се Срби у Хрватској етнички самоочистили.
И био би сјајан доказ, реч да би рекел и српски сељак у Плавном и госпон тужитељ у Хагу, да се у дну летка, у тобожњем штамбиљу Министарства одбране РСК, у ријечи „Министарство“ чак три узастопна слова, „и“, „н“, па опет „и“, нису поткрала исписана на – перфектној латиници!
Схваћате? Јебеш школске задаће и имбецилне ноћне графите, јебеш то што неки мали провинцијалац из Загорја не зна написати ћирилично слово „л“, или што балави билмез из главашке младежи не уме да напише обично ћирилично „и“: проблем је кад то једно јебено „и“, једно од укупно двадесетак ћириличних графема различитих од латиничних, не могу савладати ни врхунски хрватски обавјештајци. Кад се таква једна почетничка грешка не догоди у школској задаћници на тему „Мој разред“, кад се таква прочетничка грешка не поткраде на гробљанском зиду на тему „Моја отаџбина“, већ у супертајној контраобавјештајној ратној операцији – у летку који је, од оперативаца и шефова у подруму Одјела за специјални рат до гремија мозгова у Вијећу за обрану и националну сигурност на Пантовчаку, видјело барем педесет пари очију – живо је и необјашњиво чудо, озбиљно вам кажем, да је Хрватска уопће побиједила у рату.
Можете ли, молим вас, замислити каква је козмичка (космичка) тупеж стајала с друге стране фронта, кад ју је у пар дана помела војска чији најобученији и најизврснији мужеви, од тајне агентуре до врховне командантуре, не знају научити двадесетак јебених слова? Можете ли, рецимо, уопће замислити у што би се изродило да такви контраобавјештајни генији у склопу хрватског контингента у НАТО-у добију тајни задатак израде тобожњих летака са, шта ја знам, наређењем калифа Багдадија о евакуацији цивилног становништва? Сумњичаво би калифови свети ратници вртјели у рукама летак с лијепим калиграфским печатом Исламске државе на арапском, са све великим почетним словом „И“ на, јасно, перфектној латиници.
- А зашто је велико латинично „И“ на крају? - упитао би збуњени НАТО-ов генерал.
- Није на крају - надмоћно би се глупом Амеру насмијао искусни ветеран Туђманова Одјела за специјални рат. - Арапи пишу здесна налијево.
Таква је, ето, сушта хрватска војна и обавјештајна памет, па чему се онда чудити кад ћирилично слово „и“, а камоли српски футур први, не знају писати приштави и крезави агенти осјечких кафића с два разреда средње пољопривредне, тајни агенти специјалног рата против славонских Срба, функционално неписмени и на хрватском, а камоли на српском. Ако и јест прерано за ћирилицу у хрватским школама, то је само зато што би прије тога у наставне програме требало увести латиницу.
Смијали сте се, наиме, ректору Загребачког свеучилишта (универзитета) Дамиру Борасу кад је оно почетком ове године мртав озбиљан поручио тадашњем премијеру – сјетит ћете га се можда, Тихомир Орешковић се звао – да размисли о увођењу ћирилице у наставне програме, али не бисмо данас тако глупо губили у специјалном рату да нам је младеж у школи учила ћирилицу.
Сви би истински хрватски домољуби (патриота) морали стога знати тих јебених двадесетак слова: за петицу из граматике и красописа сваки би мали усташа морао стотину пута на зиду исправно ћирилицом написати „Клаћемо Хрвате“.