НАПОМЕНА: Чланак је објављен у ТРИ дела. Ово је трећи део. Први део можете прочитати овде. Други део можете прочитати овде.
Срби се Србима у Србији обраћају на енглеском! Чисти Европљани, н’умем ти објасним! Од силне употребе енглеског језика, Срби издали „Општу ЛАРУС енциклопедију“, уместо „Општу енциклопедију ЛАРУС“ . Грци службеници у Грчком конзулату у Нишу су Нишлијама у почетку истакли натпис: „Сва документа која се подносе Конзулату морају да буду писана на – латиници“! Странац у мојој земљи мени одређује моју слободу! Кад су коначно схватили где се налазе, почели су да натуцају писмо земље у којој су на служби, па су написали на ћирилици: „Конзулат неће радити СЛЕДЕЦИХ дана“, и „ЦЕТВРТАК“. Мој петогодишњи унук жели да на компјутеру испише име свога деде (Жељко Филиповић) – наравно, на писму нашег народа – па ме пита: „Деда, где да притиснем ’љ’?“. Нека слова може и сам да препозна, али не види нигде „љ, њ, ђ, ч, ћ, џ“. Деца одрастају у таквом окружењу, па још пре поласка у основну школу стичу одбојност према писму свог народа као нечему „превазиђеном“, „заосталом“, „старинском“, „непрактичном“!
Министарство просвете је објавило намеру да свим школама у Србији обезбеди компјутере. Ово може да буде прилика да се наша деца оспособе, просвете, и постану учена, али и да се затуцају, отуђе од свог народа и постану изроди. Једна или друга одлука је у рукама Министарства просвете, Министарства културе и целе Српске Владе, већ према томе какве тастатуре ће обезбедити компјутерима по школама. То је прилика да се укаже на срамну праксу са употребом српског писма у јавном животу, али и на сасвим друкчију праксу код других народа када су њихова писма у питању. У Србији ниједан академик, ниједан министар, ниједан универзитетски професор, ни грађанин, ни премијер, ни председник Републике нема могућност да писане поруке на мобилном телефону шаље на писму свог народа, ћирилици вуковици! Људи се правдају „техничким разлозима“. Наводно, „ја бих хтео, али не да техника“. То уопште није тачно! Није проблем „у техници“, него у српским главама! У страху од себе самих! Ми се бојимо што смо Срби. Ја имам четири мобилна телефона, и сва четири сам самосталним радом оспособио да писане поруке шаљу на српској ћирилици вуковици! Код сва три српска оператера (српска!) су ме исмејали кад сам се интересовао да ли постоје модели који би могли да пишу српским словима. И компјутери сасвим лепо могу не само да пишу на српском језику, него и српским словима. У Нишу се у продавницама могу наћи компјутерске тастатуре које, поред латинских, имају упоредо и руска ћирилична слова. Срби страшљивци кажу: „Па Руси су велики народ“. А да ли су Македонци велики народ, да ли су Хрвати, Грци, Бугари, Мађари „велики народи“? А сви они до једног – осим Срба – имају своја писма на мобилним телефонима и компјутерима. Они држе до себе! Они се не боје што су Македонци, Хрвати, Грци… Једино Срби претрну кад треба да кажу ко су. Не ради се о „техничким ограничењима“, него о ограничењима у српским главама. Настрано је данас постало толико често да већ делује као „нормално“, па нормално делује као „настрано“! Ко је желео да буде нормалан, он је то и остао. Није проблем у техници, него у српским главама. Погледајте како страна банка у Бугарској игра пипиревку са бугарским ћириличним словима, јер Бугарин држи до себе, а погледајте како се та иста банка у Србији понаша као окупатор, већи газда од домаћина, јер Србин не сме да каже ко је! Погледајте како у Грчком конзулату у Нишу употребљавају своја слова за набрајање: А, В, Г, Д! Зашто баш а, в,г, д? Па зато што у њиховој азбуци иде „алфа, вита, гама, делта“! Ко још од Срба зна редослед слова у српској азбуци? Сви говоре А, В, С, D! Боје се и своје народности, и својих слова, и њиховог редоследа у азбуци.
Наравно да Влада и њена министарства нису „произвођачи тастатура“, али могу и морају да код произвођача покрену иницијативу и створе услове да у Србији постоје српске тастатуре, са паралелним ознакама српских и латинских слова (латинских, а не „енглеских“ или чак „америчких“, како то незналице мисле!). Акцију увођења компјутера у српске школе одговарајући државни органи треба да искористе да обезбеде да сваки такав компјутер има тастатуру и са српским ћириличним словима, да српска деца компјутере уче као Срби, а не као Норвежани. Да ли би Министарства просвете и културе допустила да буквари у српским школама буду на – француском језику? Па зашто онда дозвољавају да тастатуре на компјутерима у српским школама буду само на латинским словима? Србин у Европу може да уђе успоном, или срозавањем. Ако је неки Србин сиромашан, добро би било да се радом и знањем обогати. Да постане богат, а остане Србин. Да постане богат Србин, а не богат Италијан. Ако је неки Србин знојав и прашњав, добро би било да се опере и постане чист. Да постане чист, а остане Србин. Да постане чист Србин, а не чист Немац. Ако је неки Србин неук, добро би било да се научи. Да постане учен, а остане Србин. Да постане учени Србин, а не учени Француз. Српкиња са раскошном и бујном косом завиди богатој ћелавуши на њеној – перици. Млад и здрав Србин спортиста завиди богаташу на његовим – инвалидским колицима!
Бар у питању писма и правописа ми Срби не треба ни на кога да се „угледамо“! Ту цео свет нама гледа у леђа. Једино код Срба унуци морају да питају: „Деда, где да притиснем ’љ’?“. У свим другим народима, па и мањим од српског, то већ пише на тастатури.
Успнимо се до Европе, немојмо се срозавати!
Аутор текста: Жељко Филиповић
Текст је преузет из Православља, новина српске патријаршије
Срби се Србима у Србији обраћају на енглеском! Чисти Европљани, н’умем ти објасним! Од силне употребе енглеског језика, Срби издали „Општу ЛАРУС енциклопедију“, уместо „Општу енциклопедију ЛАРУС“ . Грци службеници у Грчком конзулату у Нишу су Нишлијама у почетку истакли натпис: „Сва документа која се подносе Конзулату морају да буду писана на – латиници“! Странац у мојој земљи мени одређује моју слободу! Кад су коначно схватили где се налазе, почели су да натуцају писмо земље у којој су на служби, па су написали на ћирилици: „Конзулат неће радити СЛЕДЕЦИХ дана“, и „ЦЕТВРТАК“. Мој петогодишњи унук жели да на компјутеру испише име свога деде (Жељко Филиповић) – наравно, на писму нашег народа – па ме пита: „Деда, где да притиснем ’љ’?“. Нека слова може и сам да препозна, али не види нигде „љ, њ, ђ, ч, ћ, џ“. Деца одрастају у таквом окружењу, па још пре поласка у основну школу стичу одбојност према писму свог народа као нечему „превазиђеном“, „заосталом“, „старинском“, „непрактичном“!
Министарство просвете је објавило намеру да свим школама у Србији обезбеди компјутере. Ово може да буде прилика да се наша деца оспособе, просвете, и постану учена, али и да се затуцају, отуђе од свог народа и постану изроди. Једна или друга одлука је у рукама Министарства просвете, Министарства културе и целе Српске Владе, већ према томе какве тастатуре ће обезбедити компјутерима по школама. То је прилика да се укаже на срамну праксу са употребом српског писма у јавном животу, али и на сасвим друкчију праксу код других народа када су њихова писма у питању. У Србији ниједан академик, ниједан министар, ниједан универзитетски професор, ни грађанин, ни премијер, ни председник Републике нема могућност да писане поруке на мобилном телефону шаље на писму свог народа, ћирилици вуковици! Људи се правдају „техничким разлозима“. Наводно, „ја бих хтео, али не да техника“. То уопште није тачно! Није проблем „у техници“, него у српским главама! У страху од себе самих! Ми се бојимо што смо Срби. Ја имам четири мобилна телефона, и сва четири сам самосталним радом оспособио да писане поруке шаљу на српској ћирилици вуковици! Код сва три српска оператера (српска!) су ме исмејали кад сам се интересовао да ли постоје модели који би могли да пишу српским словима. И компјутери сасвим лепо могу не само да пишу на српском језику, него и српским словима. У Нишу се у продавницама могу наћи компјутерске тастатуре које, поред латинских, имају упоредо и руска ћирилична слова. Срби страшљивци кажу: „Па Руси су велики народ“. А да ли су Македонци велики народ, да ли су Хрвати, Грци, Бугари, Мађари „велики народи“? А сви они до једног – осим Срба – имају своја писма на мобилним телефонима и компјутерима. Они држе до себе! Они се не боје што су Македонци, Хрвати, Грци… Једино Срби претрну кад треба да кажу ко су. Не ради се о „техничким ограничењима“, него о ограничењима у српским главама. Настрано је данас постало толико често да већ делује као „нормално“, па нормално делује као „настрано“! Ко је желео да буде нормалан, он је то и остао. Није проблем у техници, него у српским главама. Погледајте како страна банка у Бугарској игра пипиревку са бугарским ћириличним словима, јер Бугарин држи до себе, а погледајте како се та иста банка у Србији понаша као окупатор, већи газда од домаћина, јер Србин не сме да каже ко је! Погледајте како у Грчком конзулату у Нишу употребљавају своја слова за набрајање: А, В, Г, Д! Зашто баш а, в,г, д? Па зато што у њиховој азбуци иде „алфа, вита, гама, делта“! Ко још од Срба зна редослед слова у српској азбуци? Сви говоре А, В, С, D! Боје се и своје народности, и својих слова, и њиховог редоследа у азбуци.
Наравно да Влада и њена министарства нису „произвођачи тастатура“, али могу и морају да код произвођача покрену иницијативу и створе услове да у Србији постоје српске тастатуре, са паралелним ознакама српских и латинских слова (латинских, а не „енглеских“ или чак „америчких“, како то незналице мисле!). Акцију увођења компјутера у српске школе одговарајући државни органи треба да искористе да обезбеде да сваки такав компјутер има тастатуру и са српским ћириличним словима, да српска деца компјутере уче као Срби, а не као Норвежани. Да ли би Министарства просвете и културе допустила да буквари у српским школама буду на – француском језику? Па зашто онда дозвољавају да тастатуре на компјутерима у српским школама буду само на латинским словима? Србин у Европу може да уђе успоном, или срозавањем. Ако је неки Србин сиромашан, добро би било да се радом и знањем обогати. Да постане богат, а остане Србин. Да постане богат Србин, а не богат Италијан. Ако је неки Србин знојав и прашњав, добро би било да се опере и постане чист. Да постане чист, а остане Србин. Да постане чист Србин, а не чист Немац. Ако је неки Србин неук, добро би било да се научи. Да постане учен, а остане Србин. Да постане учени Србин, а не учени Француз. Српкиња са раскошном и бујном косом завиди богатој ћелавуши на њеној – перици. Млад и здрав Србин спортиста завиди богаташу на његовим – инвалидским колицима!
Бар у питању писма и правописа ми Срби не треба ни на кога да се „угледамо“! Ту цео свет нама гледа у леђа. Једино код Срба унуци морају да питају: „Деда, где да притиснем ’љ’?“. У свим другим народима, па и мањим од српског, то већ пише на тастатури.
Успнимо се до Европе, немојмо се срозавати!
Аутор текста: Жељко Филиповић
Текст је преузет из Православља, новина српске патријаршије