НАПОМЕНА: Чланак ћемо објавити у ТРИ дела. Ово је други део,а ускоро ћемо објавити и трећи. Први део можете наћи овде.
Срби су почели да се боје што су Срби. Они мисле да није добро што су Срби, да своју српску народност треба да прикрију пред светом и да треба да се лажно представљају, а избегавање свог народног писма – ћирилице вуковице – и коришћење туђег писма – хрватске латинице – сматрају за добар начин да се лажно представљају. Страх од употребе сопственог народног писма – који је створен у комунистичкој Југославији због отвореног а некажњеног изражавања нетрпељивости према ћирилици од стране римокатоличког и муслиманског становништва, а нарочито политичара! – довео је до праксе која се не може друкчије сматрати него као понижење за наш народ. И поред постојања ћириличких слова у фискалним касама, употреба српске ћирилице у фискалним рачунима је препуштена на вољу шефовима самоуслуга и њиховом скоројевићком малограђанском менталитету, па добијамо „рацуне“ у којима „писе“ да смо купили „псеницно брасно“, „сецер“, „цоколаду“, „суботицки кацкавалј“, „пецурку буковацу“, „зеле бомбоне“ „пилеце и цуреце месо“, „прсуту“, „сусену пеценицу“ итд.
У највећим Мишковићевим малопродајним објектима на полицама са робом пише: „креда сколска“, „тус црни“, „сестар“, „тасна зенска“, „каис козни муски“, „кисобран“, „техницка роба“. На градским аутобусима у Нишу на електронским дисплејима пишу одредишта „Зелезницка станица“, „Ниска банја“, „Тросарина“, „Целе кула“, „Дуванисте“, „Донја Врезина“. У рибљем ресторану нуде „риблју цорбу“, салату од „свезег купуса“, „ниско пиво на тоценје“, „ослиц“. Мени држава доставља „ресенје о плацанју пореза на зиро-рацун за ловацко и лицно наорузанје“, а на коверти пише моја адреса „Воздова“, град ми је „Нис“, а ја сам „Филиповиц“. У банци моја супруга је „Филиповиц Снезана“, а ја „Зелјко“. Лично сам слушао жалбе госпође Мићић у банци да има проблема да подигне свој сопствени новац који јој супруг шаље из Русије где ради, јер банкарска техника није припремљена за употребу у Србији и не може да испише српско презиме Мићић! Један Нишлија Ђорђевић ми је причао да је приликом добијања нове личне карте његово презиме исписано ћирилицом „Дјордјевић“! Човек отворио школу енглеског језика, па на фирми исписао „струцни превод – низе цене“ (факултетски образован Србин!). Други отворио „Сколу страних језика“, такође факултетски образован Србин!
У витрини нишког Народног позоришта можете видети која представа се даје у „цетвртак“. Када уплатимо кредит за мобилне телефоне, оператери – сви до једног – нас известе: „Постовани, вас рацун је увецан за 200 динара. Хвала сто користите насе услуге“… Телетекст на српским телевизијама није на српским словима, па на РТС-у видимо „у цетвртак облацно са кисом“; на „Пинку“ „певацица снимила плоцу“; а на „Б-92” „Срби су злоцинацки народ“. На Српској кабловској телевизији (српској!) Срби стране филмове титлују на неком само њима знаном „писму“. Туристичка агенција нуди „пакет аранзман“ са „поласком из Ниса“ који „вази само за уплате“. Сви плакати којима кафићи рекламирају дочеке нових година су обавезно на – енглеском језику. Гимназијалци своје игранке оглашавају такође на енглеском – хај скул парти! Многе приредбе у граду, скупови лекара, семинари математичара (све Срби!) се објављују на – енглеском. Скоројевићи на вратима своје продавнице исписали поруке на енглеском, иако не знају шта значи оно што су написали, па на затвореној радњи са спуштеним решеткама пише OPEN, а на отвореној радњи са робом изнетом на улицу да привуче пажњу купаца пише CLOSED.
Аутор текста: Жељко Филиповић
Текст је преузет из Православља, новина српске патријаршије
Срби су почели да се боје што су Срби. Они мисле да није добро што су Срби, да своју српску народност треба да прикрију пред светом и да треба да се лажно представљају, а избегавање свог народног писма – ћирилице вуковице – и коришћење туђег писма – хрватске латинице – сматрају за добар начин да се лажно представљају. Страх од употребе сопственог народног писма – који је створен у комунистичкој Југославији због отвореног а некажњеног изражавања нетрпељивости према ћирилици од стране римокатоличког и муслиманског становништва, а нарочито политичара! – довео је до праксе која се не може друкчије сматрати него као понижење за наш народ. И поред постојања ћириличких слова у фискалним касама, употреба српске ћирилице у фискалним рачунима је препуштена на вољу шефовима самоуслуга и њиховом скоројевићком малограђанском менталитету, па добијамо „рацуне“ у којима „писе“ да смо купили „псеницно брасно“, „сецер“, „цоколаду“, „суботицки кацкавалј“, „пецурку буковацу“, „зеле бомбоне“ „пилеце и цуреце месо“, „прсуту“, „сусену пеценицу“ итд.
У највећим Мишковићевим малопродајним објектима на полицама са робом пише: „креда сколска“, „тус црни“, „сестар“, „тасна зенска“, „каис козни муски“, „кисобран“, „техницка роба“. На градским аутобусима у Нишу на електронским дисплејима пишу одредишта „Зелезницка станица“, „Ниска банја“, „Тросарина“, „Целе кула“, „Дуванисте“, „Донја Врезина“. У рибљем ресторану нуде „риблју цорбу“, салату од „свезег купуса“, „ниско пиво на тоценје“, „ослиц“. Мени држава доставља „ресенје о плацанју пореза на зиро-рацун за ловацко и лицно наорузанје“, а на коверти пише моја адреса „Воздова“, град ми је „Нис“, а ја сам „Филиповиц“. У банци моја супруга је „Филиповиц Снезана“, а ја „Зелјко“. Лично сам слушао жалбе госпође Мићић у банци да има проблема да подигне свој сопствени новац који јој супруг шаље из Русије где ради, јер банкарска техника није припремљена за употребу у Србији и не може да испише српско презиме Мићић! Један Нишлија Ђорђевић ми је причао да је приликом добијања нове личне карте његово презиме исписано ћирилицом „Дјордјевић“! Човек отворио школу енглеског језика, па на фирми исписао „струцни превод – низе цене“ (факултетски образован Србин!). Други отворио „Сколу страних језика“, такође факултетски образован Србин!
У витрини нишког Народног позоришта можете видети која представа се даје у „цетвртак“. Када уплатимо кредит за мобилне телефоне, оператери – сви до једног – нас известе: „Постовани, вас рацун је увецан за 200 динара. Хвала сто користите насе услуге“… Телетекст на српским телевизијама није на српским словима, па на РТС-у видимо „у цетвртак облацно са кисом“; на „Пинку“ „певацица снимила плоцу“; а на „Б-92” „Срби су злоцинацки народ“. На Српској кабловској телевизији (српској!) Срби стране филмове титлују на неком само њима знаном „писму“. Туристичка агенција нуди „пакет аранзман“ са „поласком из Ниса“ који „вази само за уплате“. Сви плакати којима кафићи рекламирају дочеке нових година су обавезно на – енглеском језику. Гимназијалци своје игранке оглашавају такође на енглеском – хај скул парти! Многе приредбе у граду, скупови лекара, семинари математичара (све Срби!) се објављују на – енглеском. Скоројевићи на вратима своје продавнице исписали поруке на енглеском, иако не знају шта значи оно што су написали, па на затвореној радњи са спуштеним решеткама пише OPEN, а на отвореној радњи са робом изнетом на улицу да привуче пажњу купаца пише CLOSED.
Аутор текста: Жељко Филиповић
Текст је преузет из Православља, новина српске патријаршије
