Вијести из свијета ћирилице

Ћирилизација организује „Вече ћирилице“ у Градишци

9/30/2016

У суботу, 1. октобра 2016. године, Ћирилизација у Градишци (Република Српска) организује манифестацију „Вече ћирилице“ са почетком у 20,00 часова. Манифестација је замишљена у облику предавања, на тему: Значај и положај ћирилице у савременој српској историји.

О овој теми ће говорити директор ЈУ Библиотека Градишка, госпођа Сњежана Миљковић, као и оснивач и главни уредник Ћирилизације, господин Иван Топић.

Манифестацију је подржало Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ из Градишке, а финансијски помогла општина Градишка.

Овом приликом, оснивач Ћирилизације ће уручити привредницима из Градишке, који су имена својих објеката исписали ћириличним писмом, Захвалницу за допринос у борби за очување ћириличног писма.

Надамо се да ће ово бити само прва, у низу, манифестација Ћирилизације у Градишци, али и Републици Српској.

Очекујемо Вас!

#ЗАЈЕДНО за спас ћирилице!

0 Comments

Звијездан Игњић: Заборавити своје писмо значи заборавити себе!

9/26/2016

0 Comments

Свети владика Николај је непресушни извор српске мисли, и увијек је добро и корисно враћати се на његова дјела и његове поуке јер у њима се увијек може наћи нешто вриједно за наше данашње живљење и данашње вријеме. Данас проблеми у човјековом живљењу као да су се некако умножили, па због тога треба и више пажње посвећивати владици Николају, том великом српском васпитачу и учитељу. Јасно је да је немогуће у једном раду исцрпити сву мисао овог великог учитеља, те ћемо због тога нашу пажњу посветити само једном дијелићу из богате ризнице учења владике Николаја. У данашње вријеме свједоци смо да се наш народ доста културолошки мијења. У том процесу често се одбацује наша вијековна култура ради нечега „новог“ и „непознатог“.

Тога смо највише свједоци у нашем школству, које под утицајем свјетских моћника спроводи многобројне реформе без икакве гаранције да ће нам те реформе донијети нешто добро и позитивно. Чињеница је, са друге стране, доста другачија. Наше школство не даје те очекиване и најављиване одличне резултате.

     У свим тим реформама чести су случајеви запостављања нашег националног писма, ћирилице. Велики број капиталних књига не штампа се на ћириличном писму под изговором доступности широј читалачкој публици, јавни медији из истих разлога заобилазе наше писмо, предузећа себе представљају на латиничном писму ради лакшег изласка на страна тржишта. И увијек наводимо разлог зашто не користимо наше писмо да је то за нашу добробит, али видимо да ту добробит никако не можемо да остваримо.

     У свом једном кратком чланку под називом „Света ћирилица“ владика Николај нам указује да те добробити не може бити све док се одричемо нашег писма. Он то наводи из више разлога.

     Први разлог који он наводи огледа се у чињеници да су свако писмо којим се користе народи створили и осмислили људи, само су ћирилицу сачинили Свети људи, тј. Света браћа, Ћирило и Методије, по којима и само писмо носи име. На тај начин ћирилица није само постала словенско писмо којим се служе словенски народи, него она постаје симбол православног јединства словенских народа. Уједињујући се у кориштењу ћирилице, уједињујемо се у Православљу. То је писмо које нам својим кориштењем указује на наше јединство у Христу, на нашу заједницу са Богом. Ово тим више што је и сам повод настанка овога писма била потреба прослављања Бога међу словенским народима. Јасно је да по Светом владици Николају заборавити на ћирилично писмо има катастрофалне последице. Ове последице он види и у самом узроку зашто су словенски народи, па међу њима и српски народ, почели да запостављају и заборављају своје писмо. Основни узрок и разлог зашто наш народ заборавља своје писмо владика Николај види у тежњи других да нас одвоје од Бога и од Православља. Заборавити своје писмо значи заборавити себе, заборавити Свету браћу, заборавити Православље и све оно што ми јесмо. Ћирилица се ту показује као први браник православне вере код словенских народа. Због тога је рушење Православља код словенских народа подразумјевало рушење ћириличног писма, те прве православне особености код словенских народа.

      Одвајање од ћирилице је уједно и највећи гријех који је чињен међу словенским народима. Говорећи о томе владика Николај наводи да комунизам у Русији ма колико да је погубан за Цркву и Православље никада није ни покушао да одвоји руски народ од ћириличног писма. Овај гријех чак ни комунисти нису имали храбрости да себи дозволе иако су кроз историју гонили Цркву у Русији, рушили храмове, прогонили и убијали свештенике. Ипак, тај гријех ми данас себи дозвољавамо када се из помодарства одричемо овог писма, правдајући се надом за сутрашњим бољитком.

     Неко ће оспорити да је гријех одрицати се овог писма, говорећи да је то један безначајан детаљ у човјековом животу, али видимо да се са оваквом тврдњом Свети владика Николај не слаже. Говорећи о оваквим људима он каже: „Просто, не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља. И одвојити се од све српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе. И увредити Свете Апостоле Словенске Кирила и Методија. И огорчити до крви Српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. – Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте и учинили, будите паметни“. Из речи владике Николаја можемо закључити да је напуштање нашег вијековног писма гријех према себи, према својој прошлости и прецима, и гријех према нашим нараштајима који тек треба да дођу јер својим примјером их учимо да се одричу себе и првог стуба на бранику Православља. Очекивати да ћемо запостављајући своје писмо бити награђени од Господа и дочекати очекивано „боље сутра“ је крајње неразумно.

     Русија је кроз историју и кроз комунистичке прогоне сачувала своје писмо и сада видимо да израста у једну свјетску силу. Сачувала је своје вијековне коријене и сада добија и од Господа награду. Овај избор ставља се и пред наш народ данас да се види да ли ћемо се сачувати у вјери православној и у писму Свете браће.

Напомена: Цитат из дјела „Света ћирилица“ је пренесен по: Свети владика Николај, Сабрана дела, књига XIII, Химелстир, 1986, 140. стр

Аутор: проф. мр Звијездан Игњић

0 Comments

Ђаци одбили да пишу писмени задатак латиничним писмом

9/22/2016

5 Comments

Како су нам јавили ученици једне средње школе у Београду, дошло је до праве мале побуне. Наиме након што је професорка српског језика задала тему на писменом задатку, дошло је и до забране ћирилице.

Наиме професорка је рекла ђацима да једино на писаној латиници могу да заврше свој задатак успешно те да ће уколико буду писали на ћирилици добити аутоматску јединициу.

Ђаци су као по наруџбини кренули да одбијају даљи наставак писменог задатка уз образложење да ћирилица мора бит и по Уставу дозвољена ђацима за употребу.

Преузето са: Слободн медији

Додатак Ћирилизације:

Иако верујемо да је реч о доброј намери професора и да је циљ оваквог захтева био преиспитивање знања писања латиничног писма, желимо да напоменемо да су то провере карактеристичне за основну школу, али не и за средњу.

5 Comments

Књига је човјеков најбољи пријатељ

9/18/2016

0 Comments

Свака част псу. Ипак, мишљења сам да је човјек човјеку бољи пријатељ него ли пас. Човјек је ипак човјек. Друго биће спремно да саслуша, посавјетује, помогне, дотакне, загрли, пољуби, али и разочара, превари, изда, наљути...

Међутим, чврсто вјерујем да прави пријатељи-људи, постоје. Да ли треба имати срећу или умијеће да их се нађе, то не бих знао казати...

Али постоји један пријатељ који је потпуно савршен. Он се зове књига (или Књига).

Књига је та која је увијек спремна да саслуша. Спремна је да сачека ако вам се приспало или имате каквог другог посла. Није јој мрско да чека и да вам понавља по неколико пута оно што сте у њој већ прочитали. Никада вам неће рећи да сте досадни и увијек ће вас чекати тамо гдје сте се договорили. Увијек ће вас послушати и остати тамо гдје сте јој рекли да вас чека. Не, она није роб који мора да нас слуша и чека тамо гдје смо јој ми наредили. Она од нашег повратка нема користи, али ни штете. Ипак, никада неће сама отићи. Она је наша насушна потреба. Ми требамо њу, а не она нас. И зато јој се сваки пут, са нестрпљењем, враћамо. Она нас учи и подучава. Шаље нам јасне поруке и упутства. Она нас води кроз живот. Она је наша насушна потреба.

Зато нам је жао када нам каже све што има и када опипамо најтврђи дио њене душе - корице. Али и тај свршетак свог казивања она чини зато што нас воли. Она зна да нас чека нека нова књига, вјероватно њена сестра или даља родица која је спремна да нам прича нову и узбудљиву причу.

Неке су тање, неке дебље. Неке мало мање занимљиве, неке мало више. Али све оне нас воле. А и ми њих.

Неко ће рећи: има и злих књига. Нема злих књига. Има злих људи који пишу зле ствари, али то не можемо звати књигом. Књига је добра, племенита, пуна љубави. Књига је оно што човјеку треба. Све што је зло, то се не може назвати књигом. Књига је само оно што је добро.

Књига је наш најбољи пријатељ.

Аутор: уредништво Ћирилизације

0 Comments

Осам заблуда о ћирилици

9/5/2016

0 Comments

Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.

Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети, може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.

Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.

Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти:

1. Асимилација је универзална, то је светска пракса

Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.

Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.

Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.

Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!

2. Срби су одувек писали латиницом

Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.

3. Ћирилица је превазиђена

Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.

Подсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.

И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику

4. Са ћирилицом не можемо у свет

Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао

5. Ћирилица није исплатива

Тако гласи „крунски доказ“ наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.

А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.

6. Ћирилица вређа

„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?”. Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.

7. Ћирилица угрожава

Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову и Метохији али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.

Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.

Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.

8. Мит о двоазбучности

То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: ”Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе.“ Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени ”српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.

Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?
За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:

„Поједини људи понос духа сузе,
па до неке среће могу да допузе.
……………………………
Ал` народ ниједан до највеће среће,
допузио досад није, па ни одсад неће!“

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?

Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама“.

Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:

Зашто, кад је већ у „Новосадском договору“ било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?

Текст: Андреј Фајгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. јануар 2015, број 4, стр. 20-24.

0 Comments

<<Previous

Ћирилизација организује „Вече ћирилице“ у Градишци

Звијездан Игњић: Заборавити своје писмо значи заборавити себе!

Аутор: проф. мр Звијездан Игњић

Ђаци одбили да пишу писмени задатак латиничним писмом

Преузето са: Слободн медији

Додатак Ћирилизације:

Књига је човјеков најбољи пријатељ

Аутор: уредништво Ћирилизације

Осам заблуда о ћирилици

Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.

1. Асимилација је универзална, то је светска пракса

2. Срби су одувек писали латиницом

3. Ћирилица је превазиђена

4. Са ћирилицом не можемо у свет

5. Ћирилица није исплатива

6. Ћирилица вређа

7. Ћирилица угрожава

8. Мит о двоазбучности

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?

Текст: Андреј Фајгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. јануар 2015, број 4, стр. 20-24.

Архива:

Аутори:

Уредништво сајта и странице „Ћирилизација“

Ћирилизација организује „Вече ћирилице“ у Градишци

Звијездан Игњић: Заборавити своје писмо значи заборавити себе!

Аутор: проф. мр Звијездан Игњић

Ђаци одбили да пишу писмени задатак латиничним писмом

​Преузето са: Слободн медији

Додатак Ћирилизације:

Књига је човјеков најбољи пријатељ

Аутор: уредништво Ћирилизације

Осам заблуда о ћирилици

Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.

1. Асимилација је универзална, то је светска пракса

2. Срби су одувек писали латиницом

3. Ћирилица је превазиђена

4. Са ћирилицом не можемо у свет

5. Ћирилица није исплатива

6. Ћирилица вређа

7. Ћирилица угрожава

8. Мит о двоазбучности

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?​

Текст: Андреј Фајгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. јануар 2015, број 4, стр. 20-24.

Архива:

Аутори:Уредништво сајта и странице „Ћирилизација“

Преузето са: Слободн медији

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?

Аутори:

Уредништво сајта и странице „Ћирилизација“