Вијести из свијета ћирилице

Ћирилица, писмо анђела

9/5/2016

Мало људи зна да је неколико генерација краљева франачке монархије заклетву полагало на јеванђељу писаном ћирилицом. Оно је сматрано тајанственим, написаним на језику анђела.

Писмо је донела у град Ремс 1060. године Ана, ћерка Јарослава Мудрог, позната као супруга француског краља Анрија I (fr.Henri I). На крунисању, она је инсистирала да заклетву положи на свом, ћириличном, јеванђељу. Након тога, неколико векова су се сви краљеви Француске заклињали над овом књигом. Она је сматрана као тајанствена, написана на језику анђела.

Небески језик је „дешифровао” сам Петар I. Када му је при боравку у Ремсу показано јеванђеље, он је одмах прочитао неколико страница на старословенском језику.

Преузето са: Србија Данас

0 Comments

Јасно је да Срба не може и неће бити без ћирилице!

9/3/2016

0 Comments

Огорчен положајем ћирилице у српском друштву ХХI стољећа, као и схватањем, поимањем и третирањем већине Срба према њој, одлучио сам да направим један кратки историјски пресјек у коме ћу предочити шта је ћирилица значила нашим прецима, а на шта смо је ми свели.

   Вратићу се тек неколико стотина година уназад, почевши са чувеним Бенјамином Калајем. Калај је био аустроугарски министар финансија крајем XIX и почетком XX стољећа. До 1903. године (година његове смрти) обављао је дужност управитеља Босне и Херцеговине. Он је имао идеју стварања једне и јединствене нације у БиХ, која би се звала босанска. За остваривање ове идеје требало је Србе у Босни и Херцеговини убиједити да они више нису Срби. Пошто се Срби, наравно, нису дали прогласити нечим што нису, Калај је одлучио да примијени метод који употребљавају велике земље онда када мали и слободоумни народи не желе да се покоре њиховој вољи, а он (метод) се зове сила. Осмишљен је план на основу ког ће Срби постепено постати тзв. Босанци, а први дио насилног плана и његовог спровођења односио се на, ни мање ни више него, ћирилицу. Калај је забранио употребу ћирилице у Босни и Херцеговини. То је први отворени прогон ћирилице у савременој историји српског народа. Јасно је да је Калај схватио да ће Срби престати да буду Срби тек онда када престану да користе ћирилицу.

                Иако тежак, Калајев прогон ћирилице није био једини на територији Аустроугарске. Када је Црна Гора окупирана од стране ове велесиле, по хитном поступку је почело спровођење реформе школства и на тај начин започет један нови рат-културолошки. Нова, окупаторска, власт одлучила је да у црногорским школама забрани српске јуначке пјесме и ћирилицу.
                Четрнаест учитеља из Бјелопавлића одлучно је одбило да ћирилицу замјене латиницом. Своје незадовољство, 14 учитеља показало је подношењем отказа на службу, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд. Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. године, образложили су овако: „Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо анационални. Да бисмо остали досљедни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност“.
                Након више од два мјесеца, изречене су им пресуде, заједно са још три „подстрекача“ – правника. Овом бунту младих учитеља претходило је неколико састанака, на којима су старији учитељи били против било каквог отпора, док су млађи јасно и директно устали против прогона српске ћирилице и српских јуначких пјесама. Већина њих завршило је у мађарским логорима, у којима су неки од њих и скончали свој живот.

Међутим, најгори, највећи и најжешћи прогони ћирилице тек су се спремали. У свијету је увелико отпочео Други свјетски рат. Десетог дана мјесеца априла 1941. године формирана је Независна Држава Хрватска. На њено чело стао је усташки поглавник Анте Павелић. Већ петнаест дана након формирања ове, у сваком смислу, геноцидне творевине донесен је Закон о забрани ћирилице. Тако је 25. априла 1941. године отпочео прогон ћирилице, а на тај начин и српског живља у новоформираној фашистичко-нацистичкој држави марионетског карактера.
Павелићу је, баш као и Калају прије педесетак годинa, било потпуно јасно да ће нестанак ћирилице подразумијевати и нестанак српског народа. Наравно, Павелић се, осим преко ћирилице, потрудио да Србе уклони и на друге начине...
Треба овдје поменути и Светог Петра, митрополита сарајевског, чија смрт је директно узроковала одбраном ћирилице. Када су му усташе наредиле да сви свештеници преслове печате црквених општина на ћирилично писмо, митрополот је одговорио: „Ћирилово се писмо не може укинути за 24 сата, а осим тога, рат још увијек није готов.“ Након овог епохалног одговора, митрополит је ухапшен и убијен. За свете кости, не зна му се ни данас!
Занимљиво је и поражавајуће и то да је чак и Бугарска (која је окупирала Македонију, јужну и источну Србију) забрањивала српску ћирилицу, иако је писмо Бугара такође ћирилица. Они су допуштали бугарску, али не и српску ћирилицу. Њихов циљ је био да Срби постану Бугари, а то ће постати тако што ће им одузети њихову ћирилицу.

Иако би сваки други народ поклекнуо пред свим искушењима и бурама које су сваким даном све више и јаче надирале, српски народ то није допустио. Сачувао је своје писмо и љубоморно га чувао у своме снажном срцу и пространој души...

Али онда је дошла 1954. година. Створена је комунистичка Југославија. Завладало је братство и јединство. Сви су Југословени. Сви говоре истим језиком. Назвали су га српско-хрватски. Међутим, тај језик треба и да се пише. Без дилеме, српски језик се пише ћирилицом, а тзв. хрватски латиницом, али којим се онда писмом пише српско-хрватски језик. У времену безнађа и нелогичности, једини логичан закључак би био: оба писма подједнако. Како би се разријешило и то питање, у Новом Саду се састаје велики број тадашњих лингвиста, књижевника, писаца и свих осталих који су на било који начин могли дати свој допринос у развоју братства и јединства, али и новог - српско-хрватског језика. Одлучено је да тај језик једнако познаје и користи оба писма – и ћирилицу и латиницу. Овај догађај у историји је познат као „Новосадски договор“.
                Међутим, теорија и пракса су два потпуно различита појма, како у свим, тако и у овом случају. У пракси, латиница је врло брзо потиснула ћирилицу. Док су залуђени српски Југословени имали невидљиви повез на очима а ћирилицу потпуно избацили из својих мисли, неко горе (не мислим на Бога) замијенио је ћириличне писаће машине латиничним, израдио нове печате и поставио нове натписе. Вјероватно подведене као новости и обнова, све ове промјене десиле су се неопажено у оку обичног Србина.
                Та жестока амнезија и неодспавани сан у српског народа траје до данас. Иако је 90-их година прошлог тисућљећа дошло до поновног (ко зна којег по реду) националног буђења српског народа, о ћирилици није мислио нико. Шта више, њени прогони су се наставили и даље. Тако имамо примјер Хрватске у којој се и данас лупају табле са ћириличним натписима, без обзира што исту ту ћирилицу гарантује Устав исте те Хрватске. Али хајде, ипак је то Хрватска са којом смо прије нешто више од 20 година ратовали. Јесте то сада европска земља модерних, европских и демократских начела и схватања, али ето...
                Ипак, оно што чуди, изненађује, па чак и запрепашћује сваког нормалног човјека јесте то што ћирилица доживљава прогон и у Црној Гори. Истој оној Црној Гори у којој је за ћирилицу страдало 14 учитеља. Међутим, поставља се питање ко то сада прогони ћирилицу када Аустроугарске одавно нема, Независној Држави Хрватској је истекао рок, а Бугарска је далеко. Одговор се крије у једном имену: Мило! И молим читаоце да ово не схвате као политичку пристрасност или нешто слично, већ само и искључиво као реално сагледавање чињеничног стања. Ћирилицу у Црној Гори прогоне Мило Ђукановић и његови шегрти, а сви заједно су слуге неких већих, јачих и моћнијих господара. Не желим да се у овом писању дотичем политике, али „ко има очи да види, нека види“. То није мијешање у политику, то је чињеница. То је истина, а неко је мора рећи гласно. Власт у Црној Гори измислила је црногорски језик, па онда и црногорско писмо. Не само да исмијавају појам језика, већ без трунке срама и отворено промовишу такву смијурију. Због одбијања учешћа у таквој циркуској представи, односно због противљења протјеривању ћирилице и увођења неког новог писма и неког новог језика, 29 професора српског језика и књижевности из Херцег Новог и Никшића остало је без посла. Само зато што су у датом моменту рекли да су Срби који своје име и презиме пишу ћириличним писмом, а изговарају српским језиком.

Сада треба подсјетити да исти тај режим свим силама настоји створити неку нову нацију коју они називају црногорском, а српску проглашавају непостојећом у Црној Гори. Њихов циљ је да Срби постану „Црногорци“. И малом дјетету је јасно да они тај план спроводе. Међутим, опет се враћамо на начин на који спроводе своју идеју. Исти је баш као и код Калаја, Аустроугара у Црној Гори, Павелића, Бугара у Србији и Македонији...Уништити ћирилицу да би уништили Србе. То је начин!

Што се тиче Србије, позваћу је да се дозове, да се дозове памети које јој није још много преостало. Нека обнове читање и онда прочитају свој Устав. Прије свега члан 10. Ако не знају, прочитаћу им ја, а ко жели, може да добије и бесплатне часове читања и писања.
Наравно, увијек има изузетака.

Јасно је да Срба не може и неће бити без ћирилице!

Молим вас, драги читаоци, да ми опростите због оштрине која је присутна и примјетна у тексту, као и због субјективности и пристрасности, али ја о ћирилици једноставно не могу да пишем равнодушно.

Аутор текста: Иван Топић, оснивач и главни уредник Ћирилизације

0 Comments

Туђманови ућеници и (не)успјешна борба против ћирилице

9/1/2016

0 Comments

Јебеш школске задаће и имбецилне ноћне графите, јебеш то што неки мали провинцијалац из Загорја не зна написати ћирилично слово „Л“, или што балави билмез из главашке младежи не уме да напише обично ћирилично „И“: проблем је кад то једно јебено „и“ не могу савладати ни врхунски хрватски обавјештајци.

Спољни зид православног гробља „Света Ана“ у Осијеку (Хрватска)

Прије пар година, усред оне баруфе (гужве) с ћириличним плочама у Вуковару, београдске су новине слатко се наслађујући објавиле вриједан хисторијски (историјски) документ: факсимил задаће из једне загребачке школе, школска година 1936/37, са „слободним саставком“ (састав-писмени рад) на тему „Мој разред“, написаним на готово перфектној ћирилици, учитељевом оцјеном 4 за правопис, те 5 за рукопис, и доље у дну потписом ученика, лијепим ћириличним красописом (краснопис) – „Фрањо Туђман“.

Био би четрнаестогодишњи Фрањо добио петицу и за правопис, да није мало бркао „тврдо ч“ и „меко ћ“ – „У нашем разреду имаде 47 ућеника, имаде нас сиромашнијих и имучнијих, али међу нама нема разлике“, писао је дјечак из Трговишћа свој дјечји сан о хрватском заједништву и докидању разлика између „ч“ и „ћ“ – и да није упорно, цијели саставак, слово „Л“ писао латиницом. Сву је азбуку, ето, савладао, само ћирилично „Л“, оца му оног хромог јебем, што у буквару изгледа попут капларског чина на еполети краљевског подофицира, није мали Фрањо никако могао да превали преко плајваза.

Па питајте Фрању Туђмана – који је с четворком из ћирилице, у инат капларском „Л“, равно из школе завршио међу партизанским капларима, из каплара међу југославенским генералима, па из генерала међу хрватским Врховницима – треба ли у школи учити ћирилицу: Туђмана питајте, како оно, „што ће хрватској младежи у животу српска ћирилица?“

     Не би се, наиме, да је у школи учила ћирилицу, данашња хрватска младеж (омладина) срамотила као што се спектакуларно осрамотила прошлог тједна (прошле седмице), кад је – у тајној мисији компромитације оне шачице преосталих осјечких Срба – на зиду гробља Свете Ане у Осијеку спрејом намрчила четири С, додавши на ћирилици „Ово је Србија“ и „Клат ћемо Хрвате“. Не би им, да су учили српски, слово „И“ у ћириличној „Србији“ било написано перфектном латиницом, нити би им футур глагола „клати“ у првом лицу множине, умјесто српског „клаћемо“, испао на перфектном хрватском – „клат ћемо“.

Сва је срећа тако испала да је главашкој младежи нестало спреја, јер би мало ниже на зиду остао лијепом ћирилицом исписан и потпис „Делије Црвена звијезда БГ“.

Само пет ријечи, у свему двадесет пет слова, од којих свега десет ћириличних, имали су тупави осјечки провокатори исписати на српском језику и ћириличном писму, и успјели су у тих пет ријечи направити чак двије кардиналне – добро, епископалне – грешке. Квргава капларска ћирилица, оца јој онога хромог јебем, малим Хрватима једноставно не иде. Добро, можда сам мало престрог – у Карађорђевићевој Југославији, рецимо, за тај би писмени саставак (састав-писмени рад) добили четворку из граматике, петицу из крас(н)описа и похвалу разредног из залагања – али у независној и сувереној Републици Хрватској од Туђманових се „ућеника“ с правом очекује више: барем, сложит ћете се, да нас не срамоте.

Овако, не може их човјек послати нити да ишарају двије четничке пароле по зидовима, а камоли у неку праву диверзантску акцију. Не смијем, ево, ни помислити што би испало да су добили какав високо повјерљив задатак, мало озбиљнији од шарања графита.

Да смијем тако нешто помислити, не бих се сјетио осамдесет година старог Туђмановог саставка, већ управо таквог једног супертајног задатка, што га је у оно славно љето 1995. Шушково Министарство обране додијелило свом Одјелу за специјални рат, гремију мозгова и самом скорупу (јело од млијека) хрватске обавјештајне интелигенције, на челу с генералом Иваном Тољем, контраадмиралом Давором Домазетом Лошом и бригадиром Маркицом Ребићем. Уочи војно-редарствене операције (злочиначке операције) „Олуја“ речени (поменути) је Одјел од Врховника и министра добио строго повјерљиви задатак: да састави и одштампа тобожњи летак којим би командант Главног штаба Српске војске Крајине, генерал-пуковник Миле Мркшић, „због напада усташке војске“ наредио тобожњу евакуацију „целокупног цивилног становништва“ у смјеру Книн – Плавно – Личка Калдрма.

Операција је, да скратим причу, изведена управо савршено, врхунски оперативци и агенти Одјела за специјални рат при МОРХ-у израдили су ћирилични летак на перфектном српском, стани па гледај, са све грбом Републике Српске Крајине, потписом Миле Мркшића и печатом Министарства одбране РСК: да се жив човек, друг и старешина усере како је добро испао. Хрватско ратно зракопловство (ваздухопловство) тих је коловошких (августовских) дана над Крајином бацало „Мркшићев летак“ с позивом на бијег, а Туђман је преко телевизије и радија оним надахнутим шантићевским прогласом позивао Србе да остану овдје, јер сунце српског неба неће гријат ко што ово грије. Толико је добро летак испао да га је коју годину касније, што да вам причам, обрана (одбрана) Анте Готовине у Хагу показивала часном суду као доказ да су се Срби у Хрватској етнички самоочистили.

И био би сјајан доказ, реч да би рекел и српски сељак у Плавном и госпон тужитељ у Хагу, да се у дну летка, у тобожњем штамбиљу Министарства одбране РСК, у ријечи „Министарство“ чак три узастопна слова, „и“, „н“, па опет „и“, нису поткрала исписана на – перфектној латиници!

Схваћате? Јебеш школске задаће и имбецилне ноћне графите, јебеш то што неки мали провинцијалац из Загорја не зна написати ћирилично слово „л“, или што балави билмез из главашке младежи не уме да напише обично ћирилично „и“: проблем је кад то једно јебено „и“, једно од укупно двадесетак ћириличних графема различитих од латиничних, не могу савладати ни врхунски хрватски обавјештајци. Кад се таква једна почетничка грешка не догоди у школској задаћници на тему „Мој разред“, кад се таква прочетничка грешка не поткраде на гробљанском зиду на тему „Моја отаџбина“, већ у супертајној контраобавјештајној ратној операцији – у летку који је, од оперативаца и шефова у подруму Одјела за специјални рат до гремија мозгова у Вијећу за обрану и националну сигурност на Пантовчаку, видјело барем педесет пари очију – живо је и необјашњиво чудо, озбиљно вам кажем, да је Хрватска уопће побиједила у рату.

Можете ли, молим вас, замислити каква је козмичка (космичка) тупеж стајала с друге стране фронта, кад ју је у пар дана помела војска чији најобученији и најизврснији мужеви, од тајне агентуре до врховне командантуре, не знају научити двадесетак јебених слова? Можете ли, рецимо, уопће замислити у што би се изродило да такви контраобавјештајни генији у склопу хрватског контингента у НАТО-у добију тајни задатак израде тобожњих летака са, шта ја знам, наређењем калифа Багдадија о евакуацији цивилног становништва? Сумњичаво би калифови свети ратници вртјели у рукама летак с лијепим калиграфским печатом Исламске државе на арапском, са све великим почетним словом „И“ на, јасно, перфектној латиници.

- А зашто је велико латинично „И“ на крају? - упитао би збуњени НАТО-ов генерал.
- Није на крају - надмоћно би се глупом Амеру насмијао искусни ветеран Туђманова Одјела за специјални рат. - Арапи пишу здесна налијево.

     Таква је, ето, сушта хрватска војна и обавјештајна памет, па чему се онда чудити кад ћирилично слово „и“, а камоли српски футур први, не знају писати приштави и крезави агенти осјечких кафића с два разреда средње пољопривредне, тајни агенти специјалног рата против славонских Срба, функционално неписмени и на хрватском, а камоли на српском. Ако и јест прерано за ћирилицу у хрватским школама, то је само зато што би прије тога у наставне програме требало увести латиницу.

Смијали сте се, наиме, ректору Загребачког свеучилишта (универзитета) Дамиру Борасу кад је оно почетком ове године мртав озбиљан поручио тадашњем премијеру – сјетит ћете га се можда, Тихомир Орешковић се звао – да размисли о увођењу ћирилице у наставне програме, али не бисмо данас тако глупо губили у специјалном рату да нам је младеж у школи учила ћирилицу.

Сви би истински хрватски домољуби (патриота) морали стога знати тих јебених двадесетак слова: за петицу из граматике и красописа сваки би мали усташа морао стотину пута на зиду исправно ћирилицом написати „Клаћемо Хрвате“.

Аутор: Борис Дежуловић
Преузето са: Новости
Превод на српски језик: уредништво Ћирилизације

0 Comments

Forward>>

Ћирилица, писмо анђела

Преузето са: Србија Данас

Јасно је да Срба не може и неће бити без ћирилице!

Аутор текста: Иван Топић, оснивач и главни уредник Ћирилизације

Туђманови ућеници и (не)успјешна борба против ћирилице

Архива:

Аутори:

Уредништво сајта и странице „Ћирилизација“

Ћирилица, писмо анђела

​Преузето са: Србија Данас

Јасно је да Срба не може и неће бити без ћирилице!

Аутор текста: Иван Топић, оснивач и главни уредник Ћирилизације

Туђманови ућеници и (не)успјешна борба против ћирилице

Архива:

Аутори:Уредништво сајта и странице „Ћирилизација“

Преузето са: Србија Данас

Аутори:

Уредништво сајта и странице „Ћирилизација“