У циљу што једноставнијег, лакшег и бољег описмењавања свих корисника интернета, у сарадњи са стручним граматичким сарадницима странице и сајта, одлучили смо да саставимо и објавимо низ правописних и граматичких лекција из српског језика.
​ Одговор на све своје граматичке недоумице потражите у нашим лекцијама.

---

САДРЖАЈ:
*Табела 1 

​1. Рјечца НЕ                                                  
2. Глагол ТРЕБАТИ
3. Суперлатив
4. Ијекавски изговор
5. Апостроф

6. Плеоназам
​7. Извинити се и извинути се
8. Заспати и засути
​9. Оксиморон
​10. Именица СКРИПТА

• ​​1. Рјечца НЕ
• 2. Глагол ТРЕБАТИ
• 3.Суперлатив
• 4. Ијекавски изговор
• 5. Апостроф
• 6. Плеоназам​
• 7. Извинити се и извинути се
• 8. Заспати и засути
• 9. Оксиморон
• 10. Скрипта

<

>

​Кад се НЕ пише састављено, а кад растављено?
 
Растављено се пише уз глаголе
нпр. НЕ радим , НЕ могу;
 
Ипак, постоје четири глагола с којима се негација пише састављено:
1. НЕЋУ,
2. НЕМАМ,
3. НИСАМ,
4. НЕМОЈ;
 
Растављено се пише и уз глаголске прилоге
нпр. НЕ ДОШАВШИ, НЕ ЖЕЛЕЋИ;
 
Састављено се пише са:
-именицама ( НЕчовјек / НЕчовек , НЕправда );
-придјевима ( НЕрадан, НЕпријатан );
-прилозима ( НЕдалеко, НЕстално);

​Глагол ТРЕБАТИ.
 
Ако се назали уз глагол, употребљава се безлично тј. у трећем лицу једнине средњег рода и има облике ТРЕБАЛО БИ, ТРЕБА И ТРЕБАЛО ЈЕ.
Стога је правилно:
 
„Требало је да знаш.“ (а не : требао си)
„Сви треба да дођу.“ (а не : требају)
„Требало би да размислимо.“ (а не : требали бисмо)
 
Ако нема другог глагола, глагол ТРЕБАТИ се мијења нормално кроз сва лица:
 
„Не требаш ми“ ;
„Требао ми је њен сат“ ;
„Требали су ми кључеви.“
 
Може се користити и као прелазни глагол:
 
„Требаћемо вас“ ;
„Требао сам новца“ ;
„Требате ли нешто.“
 
Постоји и други облик ових реченица:
 
„Требаћете нам“ ;
„Требало ми је новца“ ;
„Треба ли вам нешто?“

СУПЕРЛАТИВ
 
Суперлатив је други степен поређења у српском језику. Гради се додавањем префикса НАЈ на компаратив ( први степен поређења ). Битно је напоменути да се суперлативи пишу као ЈЕДНА ријеч / реч:
 
НАЈЉЕПШИ / НАЈЛЕПШИ,
НАЈПАМЕТНИЈИ,
НАЈБРЖИ,
НАЈБОЉИ.
 
Код грађења суперлатива придјева / придева који почињу са Ј, суперлатив се пише са оба слова Ј;
 
НАЈЈАЧИ,
НАЈЈЕДНОСТАВНИЈИ
НАЈЈАСНИЈИ.
 
Неки придјеви / придеви се могу компарирати, те самим тим немају ни суперлатив. То су сви придјеви / придеви осим описних и једног дијела / дела градивних, али овдје / овде спадају и позајмљенице, нпр: ФЕР, КУЛ итд. и неки придјеви / придеви који већ значе највиши степен поређења, нпр: ОПТИМАЛАН ( ова ријеч / реч већ значи НАЈБОЉИ ) и МИНИМАЛАН ( ова ријеч / реч већ значи НАЈМАЊИ ).
 
Стога је неправилно користити облике „НАЈОПТИМАЛНИЈИ“, како често имамо прилику да чујемо или прочитамо у медијима.

​ИЈЕКАВСКИ ИЗГОВОР - КАДА СЕ ПИШЕ ИЈЕ, А КАДА САМО Е!
 
Стари глас "јат" је дао икавски, екавски и ијекавски изговор. Ијекавски и екавски су књижевни изговори и равноправни су, а икавски није књижевни.
Чак и ијекавци понекад имају потешкоћа са ијекавском замјеном "јата".
Основно правило је да екавско кратко Е даје ЈЕ, а да екавско дуго Е даје ИЈЕ:
 
дЕло - дЈЕло
слЕп - слИЈЕп.
 
Међутим, има изузетака. У сљедећим случајевима се користи ЈЕ иако се чује дуго Е:
а) у генитиву МНОЖИНЕ именица:
ПОСЈЕД - ПОСЈЕДА;
 
б) у облицима именица у којима се дуљи ЈЕ испред два сугласника од којих је на првом мјесту Н, Љ или Р:
примјерак - примјерка,
одјељак - одјељка,
засјенак - засјенка;
 
в) у глаголском прилогу прошлом:
успевши - успјевши;
 
г) у неким изведеним ријечима:
сјена - сјенка (од: сена - сенка),
вјештица - вјештац (од: вештица - вештац);
 
д) у ријечима одмила:
дјевојка - дјева (од: девојка - дева);
 
ђ) у облицима глагола који су изведени од ријечи МЈЕСТО, МЈЕРА, СЈЕСТИ:
намјештати,
замјерати,
засједати.

АПОСТРОФ - када се користи, а када не.
 
Апостроф је правописни знак који се употребљава да означи да је неко слово у ријечи изостављено:
-кол'ко, је л'.
 
Може се десити да замијени и више слова:
-гос'н, ви'ш.
Нека страна имена садрже апостроф:
-Д'Артањан.
 
Неправилно је употребљавати апостроф у:
а) ријечима насталим асимилацијом самогласника:
дошао - ДОШО, ДОША (не: дош'о и доша'), као - КО (не: к'о);
б) ријечима са покретним самогласником: сада - САД (не: сад'), твоме - ТВОМ (не: твом');
в) ријечима које садрже непостојано А:
са - С (не: с'), ка - К (не: к');
г) облицима крњег инфинитива и глаголског прилога садашњег:
радити - РАДИТ (не: радит'), тражећи - ТРАЖЕЋ (не: тражећ');
д) старинским облицима:
нити - НИТ (не: нит'), међу - МЕЂ (не: међ').

​Плеоназам је употреба сувишних ријечи у говору или писању. Нпр. када уз ријеч ширег значења додамо другу ријеч чије је значење већ садржано првом.
​
Примјери: стара баба, мала кућица, сиромах просјак, мала беба.

Извинити се и извинути се

Када смо нешто погријешили тада се извинИмо.
Треба да се извинИш због тога!
​
А када имамо некакву повреду, онда смо се извинУли.
ИзвинУо је кичму при скоку.

Глаголи ЗАСПАТИ и ЗАСУТИ

Глагол ЗАСПАТИ има сљедећу промјену: заспим, заспиш, заспи, заспимо, заспите, заспе.

Глагол ЗАСУТИ има овакву промјену: заспем, заспеш, заспе, заспемо, заспете, заспу.
​
Да знате за убудуће, да неког не заспете умјесто да тај неко заспи.

Оксиморон

Оксиморон је стилска фигура у којој се спајају два значењски супротна појма. Тако добијамо нов појам.

Оксиморон је присутан у књижевном језику али и у свакодневном разговору а да тога нисмо ни свјесни.

Примјери: истинита бајка, јавна тајна, пролазна вјечност, живи мртвац, мудра будала.

Именица скрипта јесте множина средњег рода. То је плуралија тантум, што значи да се употребљава само у множини.

​Промена по падежима је следећа (мења се као акта):
ном. скри̏пта (акта);
ген. скри̏па̄та̄ (аката);
дат. скри̏птима (актима);
акуз. скри̏пта (акта);
вок. скри̏пта (акта);
инстр. скри̏птима (актима);
лок. скри̏птима (актима).

Неправилна је промена *скри̏пта (као једнински облик) — *скри̏пте̄ — *скри̏пти — *скри̏пту, као и множина *скрипте, па према њој промена (те) *скрипте — (тих) *скрипти — (у тим) *скриптама.