Сви текстови објављени на овој страници, преузети су са фејсбук странице „Ћирилизација”

​

Лав Николајевич Толстој је, са супругом Софијом Андрејевном Берс, имао 13 дјеце. Пет је умрло у раном добу.
Данас у свијету има преко 200 потомака.
Софија Андрејевна Берс, супруга Лава Николајевића Толстоја, преписала је његово дјело „Рат и мир“ чак 7 пута и то ручно.
Крајем 1901. године, Руска православна црква је након дужег оклијевања, екскомуницирала (одлучење,изопштење из црквене заједнице) Лава Николајевића Толстоја.
Овај чин, Руска православна црква објаснила је у једној посланици, а у којој се наводи да се славни писац погордио и почео да пише и говори против Цркве и хришћанства, стварајући неко ново јеванђеље.
Занимљиво је што га власт (против које је такође писао и говорио), није смјела ухапсити и затворити у затвор, јер је писац био толико славан у Русији и свијету, да се власт бојала побуне.
Његови потомци, али и угледни књижевни кругови, затражили су од (сада већ блаженопочившег) патријарха московског и све Русије, Господина Алексеја да Црква поништи екскомуникацију, али је он то одбио уз образложење да писца и његову улогу у књижевности изузетно поштује, али Толстој не може да се покаје, а самим тим ни Црква не може да поништи своју одлуку.
Фјодор Михаилович Достојевски је рођен у породици која своје корене вуче у белоруским унијатским (гркокатоличким) породицама, које су се касније вратиле у православље.
У 28. години је био осуђен на смрт стрељањем, али је у последњем моменту помилован царским указом, заједно са осталим осуђеницима.
Данас је познат као један од највећих православних мислилаца, а садржај његовог епитафа је текст из Јеванђеља.
На његовој сахрани, према процјенама, било је присутно око 40 000 људи.
Вук Стефановић Караџић је у септембру 1861. године одликован титулом почасног грађанина града Загреба. Повеља која му је уручена, написана је српским језиком и ћирилицом.
Многи Хрвати данас Вука сматрају зачетником „српског шовинизма и великосрпске хегемоније“ јер је, како кажу, уништењем тзв. „хрватског језика“ покушао Хрвате посрбити.
Вук је био цијењен у Европи, па је због тога биран за члана Берлинске, Бечке и Петроградске Академије наука. Примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, пруског краља и Руске академије наука.
Када је 1818. године изашао први „Рјечник“ Вука Стефановића Караџића, у њему је било 26 270 ријечи.
Међу њима су се нашли и називи мушких и женских полних органа, због чега је Вук био изложен многим критикама.
Када га је једна госпођа критиковала због много псовки у рјечнику и навела као примјер баш те ријечи, Вук јој је одговорио:
„Од 26 000 ријечи, ти се жено ухвати баш за кур*ц!“
Бранислав Нушић је рођен као Алкибијад Нуша, а име је променио када је напунио 18 година и за то стекао законско право.
Осим под својим именом, дела је објављивао под псеудонимом „Бен Акиба“.
Бранислав Нушић назвао је неку госпођу кравом и због тога доспио на суд.
Судија му је одредио новчану казну коју је он, наравно, платио.
Прије него се разиђоше он упита судију:
„Господине судијо, а када бих ја крави рекао да је госпођа, да ли бих и онда био кажњен?“
„Наравно да не бисте били кажњени у том случају“, одговори му судија.
„Довиђења, госпођо“ одговори Бранислав Нушић и напусти просторију.
Бранко Радичевић је по рођењу и крштењу добио име Алексија. Име је променио у Бранко, пред објављивање своје прве књиге.
Имао је брата и сестру. Сестра Амалија је умрла у другој години живота, а након смрти брата Стевана, Бранко се забратимио са Ђуром Даничићем, који је, баш као и он сам, био верни присталица Вука С. Караџића и његове реформе.
Преминуо је у 29. години живота у Бечу, на рукама Вукове супруге Ане.
Осман Ђикић, босанско-херцеговачки пјесник, био је муслиман из Мостара. Током цијелог свог живота изјашњавао се као Србин.
Због тога је избачен из петог разреда гимназије. Школовање је наставио у Београду, Цариграду и Бечу.
Један је од оснивача друштва „Гајрет” које је окупљало муслиманску омладину просрпски оријентисану.
Џорџ Бернард Шо, ирски драмски писац, је сматрао да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свету и један заокружен и логичан систем.
У свом тестаменту је оставио £367,233 Енглезу који успе да реформише и упрости енглеску абецеду по узору на Вукову ћирилицу (једно слово један глас).
Ернест Хемингвеј је био амерички писац и новинар. 
Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман „Старац и море“ као и Нобелову награду за књижевност 1954. године.
Риболов и лов су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је са собом носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, а живео је у Паризу, Ки Весту и Хавани.
Активно је учествовао у Првом светском рату, Грчко-турском рату, Шпанском грађанском рату и Другом светском рату.
Током живота, Хемингвеј је боловао од маларије, рака коже, упале плућа, дијабетеса и многих других болести. Такођер је два пута преживео пад авиона.
Када је осетио да му здравље попушта и онемогућава живот какав је желео да живи, извршио је самоубиство својом омиљеном ловачком пушком 1961. године, завршивши као и његов отац 1928. године.
Момчило Ђујић, свештеник и четнички војвода, издао је 1931. године у Српској православној штампарији у Сремским Карловцима збирку пјесама „Емилијада”.
​Петер Аскарти је написао и дао у штампу свој први роман.
Међутим, купаца романа уопште није било и непрекидно је размишљао шта да уради како би продао штампане примерке књиге.
Синула му је идеја и дао је оглас веома занимљивог садржаја.
У новинама је писало: Милионер, висок, елегантан, образован, радо би се оженио с госпођицом која би била у свему слична јунакињи романа „Љубав је победила” који је написао Петер Аскарти.
Роман је убрзо распродат.
Петар Кочић је основну школу похађао у манастиру Гомионица где му је отац, закалуђеривши се као удовац, био игуман.
Гимназију је почео учити у Сарајеву, али је због србовања истеран из трећег разреда те прешао у Београд и ту завршио гимназију. Филозофију је учио у Бечу.
Он је од оних у низу српских писаца и интелектуалаца, којима је ропство и правдање правде на слободу односило главнину снаге.
Уочи Првог светског рата на њему су примећени знаци душевног растројства. Оболели Кочић умро је 27. августа 1916. у београдској душевној болници за време окупације.
Јован Јовановић Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.
Иво Андрић је 1961. године у Стокхолму примио Нобелову награду уз звуке српске народне песме „Марша на Дрину”. Он је стару, предратну плочу понео са собом у Шведску и инсистирао да му награда за роман „На Дрини ћуприја” буде уручена уз ову песму.
Швеђанима се мелодија допала, а песма се муњевитом брзином проширила по целом свету.
Право име Марка Твена је Самјуел Лангхорн Клеменс. Твен је овај псеудоним први пут искористио 1863. године потписавши се тако на крају једног чланка.
Он је у младости био кормилар на параброду који је пловио ријеком Мисисипи. Пролазећи свакодневно кроз неки тјеснац, капетан брода му је говорио „mark twain”, што на енглеском значи „два хвата дубоко” (хват је мјера за дужину).
Самјуел се касније сјетио тог израза и одлучио да га користи псеудоним.
Такође, био је пријатељ Николе Тесле.
На енглесском двору Марк Твен је био на вечери поред неке даме која је високо дизала нос и жалила се што су га поставили да седи поред ње.
Он јој једног тренутка прошапта:
- Милејди, да ли бисте спавали са мном за милион фунти?
Она помисли на нагомилане дугове, на бал на коме неће имати нову хаљину и накит и уздишући каже ДА.
- А да ли бисте за 1 фунту?
- Шта ви мислилте, ко сам ја?
- Ко сте, то сад знамо, још да се договоримо око цене, одговорио је Твен!
Године 1833. Петар II Петровић Његош примљен је у двор руског цара Николаја у Петрограду. Када је руски цар угледао високог, кршног и младог црногорског монаха, изненађен, а и сам висок, он тада рече Његошу: „Па ви сте виши од мене!”
Његош му на то одговори сљедећим ријечима: „Само је Господ Бог виши од руског цара!”
Захваљујући Његошевој сналажљивости и досјетљивости, Црна Гора је касније у многоме уживала част руских привилегија.
Писањем се стичу и слава и хонорари, прича Бранко Ћопић, али уверио сам се да је и то пролазно.
Налазио сам се у Сплиту када сам предложен за редовног члана Српске академије наука. Одмах сам сео у авион и пошао за Београд да сазнам резултате гласања.
Одједном, авион се у ваздуху запалио. Уплашен, погледао сам доле да одмерим висину и тада приметим једног сељака како спокојно јаше магарца.
Није чуо кад сам му викнуо:
„Дај ти мени то магаре, а ја ћу теби чланство у Академији...”
У једној скадарлиској кафани хвали се „новопечени” газда Стевану Сремцу:
- Кад сам почео послове, нисам имао ни динар капитала, само своју интелигенцију.
- Онда сте заиста почели са малим капиталом - примети Сремац.
Јован Дучић је, као дипломата, често долазио у Београд и одседао у хотелу. Једном га пријатељ упита
„Дука, што стално одседаш по хотелима, кад можеш у Београду себи да купиш кућу?”
А песник одговори:
„Шта ће ми кућа? У Београду ћу добити улицу”.
Почетком деведесетих година прошлог века, када је у Београду било актуелно мењање имена улица, улази песник Пера Пајић у Српску књижевну задругу и каже:
„Остадосмо ми без улице у Београду”.
Милорад Ђурић га теши речима:
„Шта тебе брига, тебе чека улица у Ваљеву”, а Драган Лакићевић дода:
„Па после можеш да даш оглас у новинама: мењам велику улицу у Ваљеву – за мању у Београду”.
Владимир Набоков је „Лолиту” написао на папирићима док је путовао по Америци и сакупљао лептире.
​
Вилијам Шекспир – енглески песник и драмски писац, један од најутицајнијих драматурга у историји и творац „Ромеа и Јулије” има само неколико година формалног образовања.

Најпродаванији писац на свету је списатељица Агата Кристи. Њених 78 криминалистичких романа преведено је на 44 језика и до данас продато у 2 милијарде примерака.

Џоан К. Роулинг, творац лика Харија Потера, срушила је чак неколико рекорда – књига Хари Потер и полукрвни принц на тржишту се појавила у јулу 2005. и од тада не силази са листа најпродаванијих књига.
​
Момо Капор је избачен из две школе.
Када су га избацили из Треће мушке гимазије у Београду, његов отац Гојко га је пребацио у Сарајево, у Прву мушку гимназију - где је седео у истој клупи као и Иво Андрић.
Како Момо пише у свом аутобиографском делу „Исповести” - био је најгори ђак у читавој гимназији, толико лош да су га избацили у седмом разреду на годину дана из свих школа у Југославији.

Мирослав Крлежа и његова супруга Бела, персирали су једно другом до краја живота.
Током бомбардовања Сарајева, априла 1941. године,мајка Моме Капора - Бојана је погинула, заштитивши телом четворогодишњег Мому и тако га спасила сигурне смрти.
Тада је погинуло 40 људи, који су боравили у тој кући, чак и мало маче које је мали Момо држао у рукама.
Меша Селимовић је у гимназији у Тузли сједио у клупи заједно са патријархом Павлом.
Милош Црњански је био у дипломатској служби у Берлину и Риму. По избијању Другог светског рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида и Лисабона, августа 1941. одлази у Лондон.
Као противник Тита и комунистичке идеологије остаје у Лондону и живи у емиграцији. У Југославију се вратио тек 1965. године.
Био Љуба Ненадовић у Београду. Сретне га поштовалац и пита:
„Колико ћеш још седети у Београду?”
Ненадовић извади новчаник, преброја новац и рече:
„Само још за седам динара”.