Ријеч "католик" данас је у јавном мњењу стекла сасвим друго значење него што је то она првобитно имала. Наиме, данас се она поистовјећује са појмом римо-католика, односно, припадника западног, тј. римског, блока Цркве.
Овај појам долази од грчког израза "καθολικος" (католикос), што значи "саборни, који се окупља, који се заснива као заједница, свеопшти", и тек на Другом Васељенском сабору 381. године званично представља један од назива за Цркву, означавајући начин на који она постоји, наводећи ову ријеч као једну од њене четири главне особине, описане у деветом члану Симбола вјере, који је на овоме сабору донесен. Прије но што је званично ушао у црквену терминолигију, овај појам користио се, осим Цркве, у свакодневном говору за било какав догађај који подразумијева читаву цјелину унутар једног града, удруге или засебне заједнице.
Неки од најстаријих превода Символа вјере на српски језик овај члан преводе са "У једну, свету, католичку и апостолску Цркву", мада се понекад сусреће и облик католичанска и васељенска. То је стога што Црква функционише као једна цјелина, као једна заједница, која се окупља око Свете тајне Евхаристије као живог присуства Господа Исуса Христа на Светој Литургији у виду Крви и Тијела Његових, чијим примањем се ми "причешћујемо" (од старословенског причастити сја - постати дио, прибројати се, прикључити се чему, на грчком καθολιζειν (католизин), дакле постајемо католици - учествујемо у заснивању Цркве као једне цјелине и једне заједнице, у којој сваки члан понаособ, примањем ове Свете Тајне и живим учествовањем у животу чини њу оним што јесте - саборна, заједничка.
Међутим, линија разграничења међу католичком и римокатоличком Црквом долази на основу другог значења ове ријечи. Као што постоји као заједница и цјелина, тако се њоме саборно, католички, заједно и управља, гдје у православним Црквама врховни орган власти јесте Архијерејски сабор, којему је патријарх само предсједник, а уствари се све одлуке доносе заједнички/саборно/католички.
На западу то није случај, и тамо папа има главну и извршну власт, потпомогнут колегијумом кардинала, изабраних представника заједница западне Цркве по свијету, и он монархистички управља том Црквом, а како је његова столица у Риму, тако је и та сама Црква римокатоличка, јер се окупља око Рима као свог духовног и административног центра, са римским патријархом - папом, на челу, гдје стоји као онај који у ствари управља Црквом.
Управо зато јер ми, православни, водимо Цркву заједнички/католички, те тако исти у њој и учествујемо, и носимо назив католици, а припадници западне конфесије римокатолици, јер њихову Цркву воде папа и кардинали (=Рим), те им се Црква око њега и окупља.
Додуше, како се западна Црква поистовјећује са тим изразом, често се у говору каже католичка Црква, јер се подразумијева да се то односи на Рим, али је званични облик "римокатоличка Црква".
Тај монархистички приступ заједници западног сегмента Цркве је већим дијелом и довео до раскола 1054. године на католичку и римокатоличку Цркву.
Аутор текста: Милан Врљановић
Овај појам долази од грчког израза "καθολικος" (католикос), што значи "саборни, који се окупља, који се заснива као заједница, свеопшти", и тек на Другом Васељенском сабору 381. године званично представља један од назива за Цркву, означавајући начин на који она постоји, наводећи ову ријеч као једну од њене четири главне особине, описане у деветом члану Симбола вјере, који је на овоме сабору донесен. Прије но што је званично ушао у црквену терминолигију, овај појам користио се, осим Цркве, у свакодневном говору за било какав догађај који подразумијева читаву цјелину унутар једног града, удруге или засебне заједнице.
Неки од најстаријих превода Символа вјере на српски језик овај члан преводе са "У једну, свету, католичку и апостолску Цркву", мада се понекад сусреће и облик католичанска и васељенска. То је стога што Црква функционише као једна цјелина, као једна заједница, која се окупља око Свете тајне Евхаристије као живог присуства Господа Исуса Христа на Светој Литургији у виду Крви и Тијела Његових, чијим примањем се ми "причешћујемо" (од старословенског причастити сја - постати дио, прибројати се, прикључити се чему, на грчком καθολιζειν (католизин), дакле постајемо католици - учествујемо у заснивању Цркве као једне цјелине и једне заједнице, у којој сваки члан понаособ, примањем ове Свете Тајне и живим учествовањем у животу чини њу оним што јесте - саборна, заједничка.
Међутим, линија разграничења међу католичком и римокатоличком Црквом долази на основу другог значења ове ријечи. Као што постоји као заједница и цјелина, тако се њоме саборно, католички, заједно и управља, гдје у православним Црквама врховни орган власти јесте Архијерејски сабор, којему је патријарх само предсједник, а уствари се све одлуке доносе заједнички/саборно/католички.
На западу то није случај, и тамо папа има главну и извршну власт, потпомогнут колегијумом кардинала, изабраних представника заједница западне Цркве по свијету, и он монархистички управља том Црквом, а како је његова столица у Риму, тако је и та сама Црква римокатоличка, јер се окупља око Рима као свог духовног и административног центра, са римским патријархом - папом, на челу, гдје стоји као онај који у ствари управља Црквом.
Управо зато јер ми, православни, водимо Цркву заједнички/католички, те тако исти у њој и учествујемо, и носимо назив католици, а припадници западне конфесије римокатолици, јер њихову Цркву воде папа и кардинали (=Рим), те им се Црква око њега и окупља.
Додуше, како се западна Црква поистовјећује са тим изразом, често се у говору каже католичка Црква, јер се подразумијева да се то односи на Рим, али је званични облик "римокатоличка Црква".
Тај монархистички приступ заједници западног сегмента Цркве је већим дијелом и довео до раскола 1054. године на католичку и римокатоличку Цркву.
Аутор текста: Милан Врљановић
