На нашу молбу да нам пошаље неколико основних података, како бисмо саставили фејсбук објаву, Никола Галић шаље нашем уредништву цијелу једну причу. Причу вриједну пажње, поштовања и дивљења - причу која заслужује много више од једне фејсбук објаве!
Бањалука поново има своје ћирилично пиво и на то треба да буде поносна!
Производња пива у кућној радиности као хоби ме је заинтересовала средином 2014. године, а идеја о сопственој малој пивари родила се у моменту када сам пробао своје прво пиво које сам направио у кућним условима. Тај моменат је био у мају 2015. године, а већ на прољеће 2017. године занатска пивара Горштак је и званично почела са радом. У међувремену сам у кућним условима направио преко 70 тура пива и ту је било много експериментисања, успјеха и промашаја, учења из својих грешака и пажљивог биљежења свих детаља о производњи сваке туре, што је на крају резултовало са четири финална рецепта за пива која сада имамо у продаји и још неколико њих за пива која ће тек изаћи на тржиште. Чврсто вјерујем у ову идеју и у њу сам уложио све што имам. Изузетно ми је драго што сам наишао на велику подршку и код знаних и незнаних људи, што се нарочито видјело током crowdfunding кампање за прикупљање дијела новца за пивару прошлог љета. Неописиво је лијеп осјећај када својим рукама ствараш нешто што усрећује људе а истовремено настављаш традицију производње пива која траје преко 10 000 година. У пивари се мање-више све ради ручно, што захтијева много физичког рада и посвећености, стрпљења, али љубав према овом послу је нешто што ме тјера даље. Зна се десити да радни дан потраје и 12 сати а за то вријеме попијем можда једну чашу воде и тај дан завршим са два колиграма мање.
Пиво је у продаји на преко 15 локала и маркета у ширем центру Бањалуке за сада. Посјетите званичну интернет страницу пиваре www.gorstak.beer и откријте која су то мјеста као и остале информације везано за пивару и пиво уопште.
Зашто ћирилица?
Често ми постављају то питање и ја увијек прво одговарам са „Зашто да не?“ Ћирилица је неодвојиви дио нашег идентитета и ако занемаримо своје писмо и свој језик нестаћемо као народ. Сваки народ треба да његује, поштује и штити своју културу и традицију, наравно никад на штету или угрожавање других. Иако сам по струци професор енглеског језика боли ме чињеница што је већина натписа угоститељских, продајних и других објеката у мом граду на енглеском језику и то углавном „лошем“ енглеском. Већина произвођача и продајних ланаца избјегава ћирилицу из комерцијалних разлога, што је по мени бесмислено. Квалитет самог производа је најважнији. Без икаквих проблема сам своје пиво излагао на фестивалима у Загребу и у Мостару са све ћириличним етикетама, рекламним материјалом и др. Једина „замјерка“ коју сам добио у Загребу је што нисам понио више мајица (које су такође на ћирилици) јер су људи хтјели да их купују. Са тих дешавања носим само најбоље могуће утиске.
Путовао сам по свијету и знам да се нарочито цијени посебност и различитост коју нека средина има у односу на ону другу. Када њемачки туриста дође овде он не жели да види и пробава оно што му је доступно и у Франкфурту, већ нешто локално, домаће, другачије. Али без обзира, ми не треба да чувамо своје писмо због тог њемачког туристе већ због нас самих - поготово у вријеме када нас је све мање и када млади масовно одлазе са ових простора у потрази за нормалним животом и средином гдје ће најважније бити њихово знање и вјештине а не припадност странци или нацији.
