Свака част псу. Ипак, мишљења сам да је човјек човјеку бољи пријатељ него ли пас. Човјек је ипак човјек. Друго биће спремно да саслуша, посавјетује, помогне, дотакне, загрли, пољуби, али и разочара, превари, изда, наљути...
Међутим, чврсто вјерујем да прави пријатељи-људи, постоје. Да ли треба имати срећу или умијеће да их се нађе, то не бих знао казати...
Али постоји један пријатељ који је потпуно савршен. Он се зове књига (или Књига).
Књига је та која је увијек спремна да саслуша. Спремна је да сачека ако вам се приспало или имате каквог другог посла. Није јој мрско да чека и да вам понавља по неколико пута оно што сте у њој већ прочитали. Никада вам неће рећи да сте досадни и увијек ће вас чекати тамо гдје сте се договорили. Увијек ће вас послушати и остати тамо гдје сте јој рекли да вас чека. Не, она није роб који мора да нас слуша и чека тамо гдје смо јој ми наредили. Она од нашег повратка нема користи, али ни штете. Ипак, никада неће сама отићи. Она је наша насушна потреба. Ми требамо њу, а не она нас. И зато јој се сваки пут, са нестрпљењем, враћамо. Она нас учи и подучава. Шаље нам јасне поруке и упутства. Она нас води кроз живот. Она је наша насушна потреба.
Зато нам је жао када нам каже све што има и када опипамо најтврђи дио њене душе - корице. Али и тај свршетак свог казивања она чини зато што нас воли. Она зна да нас чека нека нова књига, вјероватно њена сестра или даља родица која је спремна да нам прича нову и узбудљиву причу.
Неке су тање, неке дебље. Неке мало мање занимљиве, неке мало више. Али све оне нас воле. А и ми њих.
Неко ће рећи: има и злих књига. Нема злих књига. Има злих људи који пишу зле ствари, али то не можемо звати књигом. Књига је добра, племенита, пуна љубави. Књига је оно што човјеку треба. Све што је зло, то се не може назвати књигом. Књига је само оно што је добро.
Књига је наш најбољи пријатељ.
