НАПОМЕНА: Чланак је објављен у ТРИ дела. Ово је трећи део. Први део можете прочитати овде. Други део можете прочитати овде.
Ево шта су нам о набавци ћириличних писаћих машина јавили Србин из Немачке и из САД:
Србин из Немачке:
„У Србији влада права антисрпска и антићирилична хистерија. Чињеница је да хрватском латиницом пишу необразовани, полуписмени људи. Из Немачке сам писма за Србију увек адресирао српском ћирилицом а само одредиште сам писао SERBIEN. Свако је стизало без грешке. Средином седамдесетих година мој стриц, професор немачког језика у Штутгарту, узалуд је покушавао да купи у Србији писаћу машину са српском ћирилицом. Када се вратио у Штутгарт, отишао је у неку фабрику која је производила писаће машине и у року од десет дана добио писаћу машину на српској ћирилици. Ја сам се убио објашњавајући својој сусетки, на жалост високо образованој, да постоје разне латинице и да се разликују као небо и земља. Да рогата слова имају само Чеси и Хрвати, да Италијани немају знак "Ј", да исти знак Шпанци изговарају као "Х", Немци "V" изговарају као "Ф", "Z" као "Ц". Када јој је из Немачке стигло писмо од унуке са нацртаним псом и натписом "Ово је мој ZUKO", схватила је да сам био у праву. Ми се сви морамо борити и објашњавати да хрватска латиници није светско већ локално писмо и да Срби пишу СРПСКОМ ЋИРИЛИЦОМ“.
Мој коментар:
То је баш било време када су у Југославији, по систему "партизанских телефона", од уста до уха па даље, преношена партијска наређења о повлачењу из употребе ћириличних писаћих машина и забрани њихове даље производње и увоза! Ја сам тада у Нишу купио ПРВУ И ПОСЛЕДЊУ ћириличну машину, производ "ТБМ Бугојно". Један лекар који ју је видео и пожелео да је и сâм купи, у књижари је добио одговор продавца:
- „Нема више“.
Продавац је човеку рекао оно што је знао, а оно што није знао је да их више неће ни бити, јер је ступио на снагу необјављени циљ Новосадског „договора“! А прави, а необјављени циљ тог домунђавања, а не "договора", је био искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом. Нажалост, многи млади Срби баш ту хрватску латиницу данас сматрају за - српско писмо! И нервозно реагују када им само поменете „хрватску латиницу“.
Србин из Америке:
„Жељко, ја сaм с оцем отпутовао у Bеоград да сахранимо моју мајку 1986. на Новом гробљу у Београду, и то је био први пут после 23 године да сам био у Србији. Из детињства сам се сећао ћириличних писаћих машина мог ујка Душка, адвоката, па сам у Београду потражио српске писаће машине. Наравно, остао сам празних руку.
Кад смо се вратили у Њујорк, отишао сам у једну малу радњицу са писаћим машинама и наручио једну са српским словима. У року од једне недеље имао сам је! Мало после тога сам написао програм којим се мој Епсон игличасти штампач могао пребацити на било која слова или цртеже ако сте их „написали“ за штампач, тако да сам још раних 80-их година слао писма у Србију на ћирилици, пропорционалним словима као што су ова данашња, и то на игличастом штампачу што нигде није могло да се купи!
Као што сте ви успели да подесите старе мобилне телефоне да шаљу поруке на ћирилици кад је српска телефонија тврдила да „то није могуће", тако сам и ја слао моје на штампачима кад је српска наука тврдила да „није могуће“. Ето толико о старању српске државе о српској баштини - да би Србија била мала, слаба, отуђена, и тиме „елемент стабилности у региону““.
МОЈ ПРКОС „ЛИНГВИСТИМА У КОЖНИМ МАНТИЛИМА“
Новосадски „договор“ као удружени злочиначки подухват код многих грађана је постигао свој циљ и створио код њих „стечени рефлекс“, да забораве на хиљадугодишње писмо свог народа и да наметнуто туђе писмо – хрватску латиницу – прихвате као „своје“. Ја сам целог свог живота сасвим добро знао о чему се ту ради, и ни за тренутак ми мамац није могао да сакрије удицу, и мени нису могли да подвале. Никакви инсценирани „технички разлози“ ме нису могли спречити да било којим техничким средством пишем писмом свог народа – српском ћирилицом.
Моје унуче се игра на последњој нишкој ћириличној писаћој машини
„ТБМ Бугојно“ купљеној 1973. године.
„ТБМ Бугојно“ купљеној 1973. године.
Мој ћирилични рапидографски шаблон, производ Западна Немачка!
Нишке „Народне новине“ 12.10.2007. године.
Данашњи „андроид“ мог најстаријег унука.
Мој ћирилични рачунар.
Дедин унук кошаркаш.
Лингвисти у кожним мантилима су могли сломити само Србе којима је Југославија направила збрку у глави у погледу њихове националне припадности. Једну по једну, лукаво и подмукло су уклањали могућности писања ћирилицом у сваком новом техничком средству. Па ипак, ко је хтео, могао је. Све остало су само изговори.
Није проблем „у техници“, него у српским главама!
Сахрана Александра Ранковића
Српска ћирилица је отпорнија од сваког људског бића, и наДЖивеће све своје искоренитеље! (Ето недостижне предности српске ћирилице: латиницом није могуће исписати реч „наДЖивети“!) Чак и гробару ћирилице његова породица је гроб обележила – писмом његовог народа!
За живота је протеривао то писмо, а оно га је сачекало и на оном свету.
Живела наша народна драгоценост – српска ћирилица!